Ko odlučuje šta je umetnost

Sa svakom novom izložbom umetnik se suočava sa sudom likovnih kritičara. Ovog puta u „Grafičkom kolektivu” novim ciklusom grafika, pod nazivom „We decide what art is” (Mi odlučujemo šta je umetnost), Milan Blanuša je obrnuo uloge i duhovito progovorio o tom komplikovanom, ali i kreativnom odnosu umetnik-kritičar. Posetilac koji ušeta u galeriju na Obilićevom vencu br. 27, do 27. novembra, osmehnuće se kad ugleda nove radove na matrici jedne ličnosti, tačnije Ješe Denegrija, uvaženog likovnog kritičara i 15 vizuelnih ponavljanja njegovog lika sa imenima mlađih kolega. Na toj listi nalaze se: Milorad Belančić, Jasmina Čubrilo, Zoran Erić, Branislava Anđelković, Branko Dimitrijević, Lidija Merenik, Nebojša Milenković, Aleksandra Estela Bjelica Mladenović, Danijela Purešević, Darka Radosavljević, Katarina Radulović, Dejan Sretenović, Jadranka Tolić, Biljana Tomić, Stevan Vuković.

Blanuša osobenim rukopisom govori o duhovnom uzoru, liderstvu, autoritetu, značaju profesionalnih pozicija, o tumačenju umetnosti, poverenju koje treba izgraditi između umetnika i kritičara koji zajedno stvaraju novu umetničku klimu jednog vremena.

Posle studija u Beogradu, Milan Blanuša se usavršavao na akademijama u Braunšvajgu i Frankfurtu na Majni. Dobitnik je brojnih priznanja.

– Ovom izložbom sam hteo da ukažem na jednosmernost likovne kritike. Ova izložba je moja žaoka, ima jedan kritički naboj, iako je u popriličnoj meri šaljiva. Za razliku od prethodnih izložbi, ovde sam možda bio duhovit! Čudne stvari se dešavaju u likovnoj umetnosti, a nikog to ne zanima. Ne mislim da ću ovako nešto da rešim, ali se nadam da ću naterati neke ljude na razmišljanje. Sanjao sam san koji je bio povod za ovu izložbu. Sanjao sam da sam u tunelu bez izlaza, ali se pojavljuju ruke koje me sprečavaju da idem dalje. Na kraju ugledam svetlost koja me dovodi do izlaza i čujem glas: „Uradi to” i evo izložbe pred nama – kaže Milan Blanuša u razgovoru za „Politiku”.

Na naše pitanje o čemu bi, po njemu, ključni ljudi trebalo da razmisle, umetnik odgovara:

– O jednosmernosti i uglu posmatranja na umetnost, jer kod nas ona ni izbliza nije slika onoga što se dešava u svetu. Tamo egzistiraju i klasični mediji i nove forme i video i performans i nema više oštrih granica između tih disciplina. A zašto sam izabrao lik Denegrija? Zato što je on profesor na istoriji umetnosti i mentor mnogih od ovih kritičara koje navodim na izložbi. Uvek se govorilo o profesorima slikarstva i njihovim epigonima, ali se nikada nije govorilo o profesorima teorije koji imaju svoje sledbenike.

Na otvaranju Blanušine izložbe bio je prisutan i Ješa Denegri, koji je srdačno pozdravio autora, a kasnije je u jednoj radio emisiji izjavio da Blanuša ima pravo da iznese svoj stav, dok je kritičarka Ljiljana Ćinkul rekla: „Blanuša može sve”. Umetnik je na to dodao da „mogu sve, ali u granicama artizma”.

Na pitanje, šta smo mi odlučili da je umetnost ovde, kod nas, i šta je dobar kritičar, umetnik odgovara:

– Umetnost kod nas ima ideju da sledi crtu političkog angažmana na priznavanju krivice naroda u ratovima. Pa, dobro, hajde da je priznamo, da se izvinimo svima i da se okrenemo umetnosti. Ako razmišljate o trendovima, pokretima, oni ne postoje. Nema danas avangarde. Danas svi žanrovi egzistiraju, sve je na pozornici. Dobar kritičar je čovek koji radi i misli u Beogradu, mora da poznaje svetsku scenu, prilike u gradu i zemlji, da ima kontakt sa širim krugom umetnika, a ne samo sa određenom grupom, da odlazi u ateljee i radionice.

B. Lijeskić