Ovo će biti vek prevođenja

„Prevođenje s francuskog jezika ima dugu tradiciju kod nas i praktično sva značajna dela koja su napisana na francuskom prevedena su ovde tako da ne znam šta da kažem za sve te komplimente”, kaže Mira Vuković, ovogodišnja dobitnica nagrade „Branko Jelić” za prevođenje sa francuskog jezika, priznanja koje je prošle godine ustanovila Paskal Delpeš, direktorka Francuskog kulturnog centra u Beogradu i savetnik francuske ambasade.

Ovim rečima Mira Vuković, koja je prevodila različita dela u rasponu od 17. do 20. veka i do sada dobila sve važnije nagrade za svoj rad, kao da se brani od laskavih reči koje je izrekao žiri povodom njenog rada i pogotovo prevoda knjige „Darežljivost” Žana Starobinskog za koji je nagrađena. A žiri je njen prevodilački rad uporedio sa „tananim juvelirskim umećem” i igrom balerine koja „suvereno vlada tehnikom, gipko i graciozno”.

– Nisam skromna osoba, ali mogu samo da kažem da ja volim to što radim, radim najbolje što umem, uživam u tome i nešto od toga se valjda prepozna – dodaje Mira Vuković. – Nagrada „Branko Jelić” mi je izuzetno važna, jer je to praktično jedina nagrada ustanovljena specijalno za prevod sa francuskog. Branko Jelić je jedan od naših najboljih prevodilaca francuske esejistike. Predavao je na katedri za francuski jezik i književnost, gde je studente upućivao u tajne prevođenja, a mnogi od njih su, nadahnuti njegovim podsticajem, kasnije i sami postali prevodioci.

Žan Starobinski je kod nas najpre bio poznat znalcima francuskog jezika?

Da, ali ga je široj čitalačkoj publici otkrio Zoran Stojanović koji je i objavio najveći broj prevoda njegovih knjiga. Kritičar književnosti i profesor univerziteta u Ženevi, Starobinski je autor kapitalnih dela o francuskoj književnosti 18. veka, Rusou, Volteru i Didrou, kao i studije o Montenju. Njegova knjiga „Darežljivost”, za čiji prevod sam nagrađena, ispituje temu darivanja, stavljajući je u široki istorijski okvir koji ide od antičkog običaja bacanja darova gomili, preko hrišćanskog milosrđa, do savremenih oblika donatorstva. Autor je sakupio mnoštvo tekstova koji ilustruju njegove teze o darivanju, počev od opisa svetkovina latinskih pisaca, zapisa anonimnih hroničara, pa sve do Bodlera, Malarmea, Uismansa i naravno za njega nezaobilaznog i ključnog Rusoa koji je o darežljivosti i darivanju možda i najbolje progovorio.

U prevođenju ste se opredelili za filozofiju, esejistiku. Koje svoje prevode smatrate najznačajnijim?

Prevodila sam i prozu, na primer Kamija, ali generalno najviše sam prevodila tekstove koji nisu čista književnost, ali koji imaju misaonu vrednost i književni kvalitet. Kao najznačajnije pomenula bih, pre svega, Paskalovu polemiku sa jezuitima „Pisma provincijalcu” (17. vek) koja se smatra uzornom knjigom polemičkog žanra. Tu su i iz 18. veka Rusoove „Sanjarije usamljenog šetača”, knjiga poetske proze, Sen Žistovi govori, Fontenel… Moram da pomenem i Mišleovu „Vešticu” (19. vek). Taj veliki francuski istoričar bio je istovremeno i sjajan pisac. Njegova knjiga o vešticama i vračarstvu čita se kao najuzbudljiviji roman. Iz 20. veka izdvojila bih četiri knjige „Ogleda o imaginaciji” Gastona Bašlara i dva Kamijeva romana „Pad” i „Srećnu smrt”, koje sam prevodila sa najvećim uživanjem.

A teškoće s kojima se prevodilac s francuskog susreće?

O tome bismo mogli dugo raspredati. Francuski jezik broji oko milion reči, naš tri puta manje. Francuski jezik je normiran već u 17. veku a od tada su norme stalni predmet opšte brige. Naše norme ni danas nisu pouzdane u svim oblastima. Ali najveću teškoću za prevodioca predstavlja bogata i razvijena francuska sintaksa. Naravno, i naš jezik ima svojih vrlina. Naša sintaksa nam omogućava da neke stvari kažemo kratko i jezgrovito, ali nam pruža manju mogućnost izbora. A izbor sintakse za pisca je i stvar stila. I tu se uvek postavlja pitanje vernosti originalu, vernosti koja je najmanje doslovno prenošenje ili preslikavanje piščevih rečenica.

I prilikom dodele ove nagrade upozoreno je na loš status prevodilaca?

Prevodioci se stalno žale na svoj položaj, smatraju da nisu dovoljno priznati i da im je profesija potcenjena. Od prevođenja se teško živi ako se uopšte i može živeti. Prevodiočevo ime se i dalje izostavlja u prikazima prevedenih knjiga. Ne cene ih dovoljno ni mnogi izdavači, koji često misle da ono nad čim su pisci godinama okapavali prevodilac treba da sklepa za nekoliko nedelja ili meseci. Sve to prevodioci doživljavaju kao nepravdu koja im se čini, uglavnom iz neznanja, neobrazovanosti ili iz čistog bezobrazluka. Sve je to tačno, ali je tačno i to da većina prevodilaca ne bi svoju profesiju menjala ni za jednu drugu, jer su duboko svesni značaja svoje uloge i svog doprinosa.

Prevođenje u 21. veku?

Mnogo se prevodi svuda, po nekim statistikama najviše u Nemačkoj, Španiji, pa u Rusiji. Prevođenje se predaje kao posebna disciplina na mnogim filološkim fakultetima. Za 20. vek je rečeno da je vek prevođenja. Ovaj 21. vek će to verovatno biti još mnogo više i možda će gradnja one čuvene ruševine Vavilonske kule najzad biti dovršena.

Gordana Popović