Vojska, banke i narod

Od našeg specijalnog izveštača

Kairo – Egipćani sutra izlaze na parlamentarne izbore od kojih se očekuje da unesu više energije u okoštale demokratske procese najmnogoljudnije arapske nacije i smanje rastuće socijalne tenzije.

Predsednik Hosni Mubarak, jedan od bliskoistočnih lidera sa najdužim stažom, iskoristio je svoj nesporni autoritet da milione Egipćana pozove da podrže vlast priznajući da „još nisu osetili korist od vladinih privrednih reformi”.

Mubarakovi saveznici kažu da je 82-godišnji lider jedina prava barijera pretećem haosu, mada neke stvari ukazuju da se predsednikova veza sa radnicima – koja je godinama sprečavala proteste – približava kraju.

Egipatski problemi su ekonomski i socijalni, možda i više nego politički. Društvo je oštro polarizovano između nekolicine koja ima spektakularne koristi od fundamentalizma slobodnog tržišta i ogromne većine koju je to tržište osiromašilo. Raste nezadovoljstvo onih koji očekuju suprotstavljanje endemskoj korupciji i pravičniju raspodelu bogatstva. Egipat su poslednjih godina protresli talasi nezadovoljstva, a ovaj 18-milionski grad slušao je nezapamćeno glasno saopštene zahteve da se poboljša život. Tenzija se uoči izbora uvećavala. Policija se sukobljavala sa članovima najveće opozicione grupe, Muslimanske braće, čije su stotine članova pohapšene.

Stepen demokratičnosti ovih izbora smatra se odlučujućim za mnogo važnije predsedničke izbore septembra 2011. Mubarak, koji je na vlast došao posle ubistva Anvara el Sadata 1981, još nije saopštio da li će zatražiti i šesti mandat.

Predsednikovi poslednji zdravstveni problemi navode mnoge da misle da će Mubarak suočavanje sa ozbiljnim protivkandidatom, bivšim šefom Agencije UN za atomsku energiju Mohamedom el Baradejom, prepustiti svom mlađem sinu Gamalu (47), koji se energično uspinje lestvicama vladajuće Nacionalne demokratske partije čiji je generalni sekretar Političkog komiteta.

Tema nasleđa sve više zaokuplja Egipat. Sutrašnji izbori – koje režim svakako dobija – neće dati odgovor na pitanje ko će voditi zemlju u narednoj fazi njene istorije, ali ponešto mogu da nagoveste.

Mubarakov režim pokazuje znake zamora. Vanredno stanje, koje važi tokom svih predsednikovih 29 godina na vlasti, upravo je produženo za još dve godine uprkos optužbama za policijsko nasilje, arbitrarna hapšenja i zatvaranja bez suđenja.

Premise demokratije su tu, uredno zapisane na papiru. Ostvaren je politički pluralizam. Građansko društvo čuje se glasnije nego ranije. Mediji takođe krče prostor sopstvenim slobodama.

Šta onda nedostaje egipatskoj demokratiji?

Odgovor nije komplikovan: ogromna većina ljudi, od felaha iz delte Nila, preko uspavanih birokrata po prašnjavim kancelarijama do lekara po klinikama ili inženjera po biroima ne veruje da može išta da promeni.

Promena se očekuje od nekog drugog. Malo je političara koji prihvataju rizik suprotstavljanja predsedniku, vojsci, moćnom aparatu tajnih službi ili biznis eliti.

Pa ipak, iako ni ne veruju u promene, islamisti i sekularni nacionalisti regularno učestvuju na izborima. Svi oni, i kandidati i birači, znaju da su statisti jedne predstave izvesnog završetka. Možda zato svemu i ne pridaju poseban značaj.

Istovremeno, Egipat je Zapadu, posebno SAD, suviše važan da bi neko pritiskao vlast zahtevajući ubrzanje demokratskih reformi.

Sva tri egipatska predsednika od obaranja monarhije – Gamal Abdel Naser, Anvar el Sadat i Mubarak – oslanjala su se barem na dva od tri izvora moći: armiju, banke i narod.

Naser i njegovi „slobodni oficiri” uzeli su vlast 1952. Naser je kao oficir imao podršku vojske. Kao borac protiv kolonijalizma i promotor socijalizma uživao je podršku naroda, posebno sirotinje koja ga i danas obožava. Uprkos kritikama, obezbedio je socijalni i ekonomski razvoj, a Egiptu i Arapima obezbedio uticajno mesto u svetu. Komandovao je vojskom i narodom, banke ga nisu zanimale.

Sadat, takođe oficir, imao je drugu viziju. Posle povratka Sinaja izgubljenog u ratu sa Izraelom 1967. uspeo je da povrati ponos naciji a sebe izdigne kao vojnika-heroja koji se odrekao socijalizma i panarabizma. Podrška ulice bila mu je manje važna od moći privatnog biznisa i banaka koje su stvarale jednu novu, moćnu i bogatu elitu. Bio je od Amerikanaca zasut milijardama dolara zbog raskida sa Naserovom populističkom prošlošću, ali islamski ekstremisti nisu mu oprostili mir sa Izraelom.

Mubarak, i on oficir, nastavio je politiku neposrednog prethodnika, ali nije dozvolio da zemlju rastrgnu unutrašnje podele i rastuća frustracija marginalizovanog običnog sveta. Ojačao je armiju i službe bezbednosti, a uz njihovu pomoć ubrzao je privatizacije i Egipat predstavio velikom biznisu. Odabrao je kontrolu armije i banaka. Nikada nije imao popularnost Nasera.

Danas se budućnost Egipta određuje iza scene u nadmetanju koju od ove tri grupe treba kontrolisati. Niko, međutim, ne može da kaže da čvrsto drži poluge barem dve ove grupacije.

Vojska svakako podržava svakog ko priznaje njeno povlašćeno mesto u društvu. Isto važi za banke. Narod je ionako uveren da se o njemu niko ne brine.

Sada na scenu izlazi nova generacija vladajućeg režima koju oličava predsednikov sin Gamal Mubarak. Nova garda proširuje kapitalističku agendu udaljavajući Egipat od dalekih ostataka politike opšteg blagostanja.

Tako su banke obezbedile svetlu budućnost. Što ne važi za 80 miliona Egipćana.

A šta je sa vojskom? Videće se, ali ljudi pod uniformama strahuju da će parče nacionalne privredne torte biti smanjeno na račun državnih ulaganja u veliki biznis.

S druge strane, nijedna od opozicionih snaga, predvođenih Muslimanskom braćom, nema podršku vojske ili banaka. Njihova jedina šansa je da razbude apatični narod.

Mobilizacija je i Baradejeva ideja. Njegove prodemokratske poruke nisu omiljene kod elite pod epoletama, ali možda će vremenom dobiti snažniju podršku biznis krugova.

Jedno je izvesno: sve promene u Egiptu išle su odozgo nadole. Onima koji se nadaju da budućnost Egipta počiva na snazi naroda, istorija poručuje da su šansu za promenama imali samo oni sa vrha. Samo oni su donosili promene koje većina očekuje, ali su sasvim retki oni koji ih sprovode.

----------------------------------------------

Rekordan broj kandidata

Kairo – Za izbore za 508 mesta u Maglis al Šabu, Narodnoj skupštini (još deset imenuje predsednik), prijavio se rekordan broj od 5.725 kandidata od kojih su 397 žene a 80 pripadnici hrišćanske zajednice Kopta. Više od 4.000 kandidata izlaze kao nezavisni, uključujući i one iz vladajuće Nacionalne demokratske partije koje stranka nije nominovala, kao i 140 kandidata najjače opozicione stranke Muslimanska braća, čijih je najmanje 57 kandidata odbijeno. Braća, osnovana 1928, zvanično su zabranjena 1954, ali vlasti tolerišu njihovu aktivnost pa su u dosadašnjem parlamentu držali oko petine mesta. Više od 1.200 kandidata reprezentuje 14 stranaka. Najmanje polovinu kandidata čine ugledni biznismeni i stara garda političara kojima je faktički garantovan ulazak u parlament.