U potrazi za prostorijom

Pušenje je bolest zavisnosti i ozbiljan zdravstveni problem, ali se zakon o zabrani pušenja ne odnosi samo na zdravlje nego i na ljudske slobode. Još jednom se pokazuje da domen ljudskih sloboda nije bezlična vreća iz koje se može uzimati a da drugima ostaje isto što i ranije, kao što je to već uočeno u oblasti seksualnih sloboda. U svakom slučaju je zanimljivo da u jednom primeru zakonodavac, pod uticajem svetskih impulsa, zahteva da privatna stvar (seksualno opredeljenje) postane javna, a u drugom, da javna stvar (pušenje) postane privatna, dozvoljena samo daleko od drugih. Ovo liči na profetsku scenu iz Bunjuelovog filma o fantomu slobode, u kojoj se menja odnos privatnosti između jela i odlaska u toalet. Donedavno su neki bili ponosni ako su mogli da priušte sebi skupe strane cigarete, a sada se razlog za ponos menja.

Izgleda da je zakon o (kratko rečeno) zabrani pušenja još jedan doprinos prenormiranosti života, jer je gotovo nemoguće da se takav propis poštuje u stvarnosti. Možda cilj i jeste taj, odnosno da još jedna velika grupacija ljudi počne da se oseća grešnom, što je, pounutrašnjenjem društvenih normi u individualnu grižu savesti, vrlo efikasan način dominacije. Sreća pušača koji prođe nekažnjeno zbog ovog strašnog prekršaja, da zapali cigaretu na pogrešnom mestu, može za posledicu da ima njegovu zahvalnost prema strogom sistemu koji mu je to ipak progledao kroz prste, i njegovu nadu da će sistem i dalje trajati. On bi tada bio spreman i da odustane od zahteva da se uradi nešto logično, npr. da se obezbedi dostupna prostorija za slobodnu autointoksikaciju odraslih osoba.

Ono što izaziva nedoumicu i sumnju u bilo kakvu proklamaciju jeste nedoslednost i nekonzistentnost stavova koji se u njoj zastupaju. Kako se može uklopiti u jedan dosledan sistem postojanje duvanske industrije, štaviše, zadovoljstvo što se u nešto takvo investira kod nas, s jedne strane, i drakonski zakon na osnovu kojeg se jedan dobrani procenat populacije oseća kao kužan? Odgovor konvergira sa dve strane. S jedne, duvanska industrija je izvor enormnih prihoda za državu, preko poreza, taksi, akciza itd. S druge strane, troškovi lečenja aktivnih i pasivnih pušača zbog bolesti koje su nesumnjivo u vezi sa pušenjem, skupo koštaju državu. Novac je ono što ujedinjuje obe strane, i daje koherentnost onome što na prvi pogled izgleda nelogično. Koje je rešenje ove protivrečnosti? Kao što je to često slučaj u rešavanju glavolomki i problema, jedan od načina jeste taj da se izađe izvan granica zadatka, u ovom slučaju državnih, tako što će se problem izvesti napolje, onima drugima. Razvijene zemlje izvoze proizvode svoje duvanske industrije u one nerazvijene, uzimajući na taj način korist od proizvodnje, a izbegavajući štetu zbog troškova lečenja. Ovo nije novi izum: izvoz unutrašnjih problema, kriza i ratova, u druge, nedovoljno razvijene zemlje, kojima tako nešto i priliči, u svrhu očuvanja prosperiteta i mira unutar razvijenih, u modernoj istoriji je poznat bar od doba velike recesije u Americi tridesetih godina, i predstavlja pokušaj stvaranja trajne strategije za izbegavanje ponovnog unutrašnjeg velikog sloma. Ono što se sada kod nas dešava jeste, jednostavno, promena strana: mi se, za sada uglavnom putem usvajanja novih zakona, priključujemo onoj razvijenoj strani.

Ispred mnogih ustanova i drugih objekata u poslednje vreme može se videti ružna slika: ljudi stoje po svakom vremenu na ulici i puše, izazivajući sažaljenje slučajnih prolaznika nepušača. Upravo se sa te strane, od ne-zavisnika, u poslednje vreme dobija neočekivana i iskrena (jer je bezinteresna) podrška pušačima, bar u onom aspektu u kojem se javlja osećanje da je progon preteran, između ostalog i zato što se već naziru elementi nove situacije: proizvodnja cigareta je dozvoljena, ali se pušenje u propisanim okolnostima izjednačava sa upotrebom droga, čija je proizvodnja i prodaja zabranjena, ali je korišćenje za „ličnu upotrebu“ legalno (zahvaljujući nelegalnom uvozu iz nerazvijenih zemalja gde se one polulegalno proizvode).

Ekološki milje može biti, i jeste, zagađen i mnogim drugim mentalnim i materijalnim agensima – ideološkim, političkim, ekonomskim, psihološkim, ali i fizičko-hemijsko-biološkim kontaminacijama koja daleko prevazilaze štetne posledice pušenja. Možda bi sve to trebalo zabraniti, kod nas, odmah? Vreme prohibicije u Americi je valjda jednom za svagda pokazalo kakvi su ishodi naizgled jednostavnih zabrana. Moguće je, ipak, da se nekima već javlja spasonosna ideja o zabrani konzumiranja alkohola, kao elegantnom rešenju problema alkoholizma.

Neuropsihijatar