Od glave ka repu

Krajem oktobra realizovano Galupovo istraživanje pruža obilje podataka o korupciji u Srbiji, posmatranoj prvenstveno iz ugla njenih građana.

Najsnažniji utisak ostavlja dramatičan stepen prekida veza između građana i vlasti.

Komotnom, kvalifikovanom većinom građani prihvataju tvrdnje da stvari u Srbiji idu u pogrešnom smeru (62 odsto), odnosno da su političari (84 odsto), sudije (80 odsto), pa i policija (60 odsto) previše korumpirani da bi se zaista borili protiv korupcije. Pošto ni vlada ni političari, kako pozicioni, tako i opozicioni , nisu u stanju da spreče korupciju treba ih posmenjivati (70 odsto). Posebno vlasnici velikih firmi imaju koristi od veza sa korumpiranim vlastima (67 odsto).

Istovremeno, prema građanima, samo državne institucije, vlada i policija, pre svih, imaju, za razliku od NVO, moć da se izbore sa korupcijom – sa korupcijom treba da se izbore oni za koje se veruje da su i sami korumpirani.

Prema istraživanju „šampioni korumpiranosti”, osim partija i vlada, su lekari, svi u pravosudnom lancu – sudije, tužioci i advokati, kao i carinici. Srednji nivo, prisutne ali ne i endemske, korupcije drže zaposleni u policiji, medijima i obrazovanju. Najmanje korumpirani su crkva, vojska, predsednik Tadić i zaposleni u bankama.

Ključne metode sistemske, političke korupcije su finansiranje izborne kampanje radi dobijanja naknadnih protivusluga, ali i preusmeravanje budžetskih sredstava ka ,,svojim” izbornim jedinicama i političkim interesima.

Kad je o građanima reč, gotovo polovina njih živi loše ili čak nepodnošljivo.

Logično, siromaštvo, nezaposlenost, besperspektivnost mladih su ključni problemi iza kojih slede korupcija i kriminal.

U tom okviru, čak trećina anketiranih zna nekog, a svaki osmi je i lično, bar jednom u tri poslednja meseca, ponudio mito da bi ostvario korist ili izbegao trošak. Šta reći o motivima i profilu četiri-pet odsto onih koji su, u tako kratkom roku, nudili mito dva i više puta? I sami građani nisu dovoljno otporni na ,,sitnu” korupciju, jer su, po sopstvenom priznanju, tri puta češće nudili mito nego što im je ono iznuđivano.

U više od polovine slučajeva mito se nudi lekarima i medicinskom osoblju što vodi zaključku da je ,,podmazivanje” pre pravilo no izuzetak. Kada se radi o zdravlju, ali i zapošljavanju, građani kao da su na sve spremni.

Istovremeno, građani su skeptični prema akterima i efektima antikoruptivne strategije. U narednih godinu-dve ne očekuju nikakve bitne promene nabolje. Problem je što se korupcija retko procesuira i to tek u slučaju srednjeg i nižeg ešelona vlasti, odnosno što riba smrdi od glave a čisti se (ako se uopšte čisti) od repa.

Mediji se vide kao osnovni, neophodni izvor informisanja o korupciji, ali su za građane i oni u znatnoj meri korumpirani i zavisni od političara i moćnih oglašivača.

Izuzetak, uz policiju, od opšteg trenda pada poverenja u aktere borbe protiv korupcije je rast, istina skroman i spor, poverenja u Agenciju za borbu protiv korupcije.

Rast poverenja u agenciju, kao i druga antikoruptivna tela, uslovljen je sticanjem autonomne pozicije u odnosu na centre moći i uspešnim kombinovanjem edukativnih i preventivnih aktivnosti sa nužnom represivnom, odvraćajućom funkcijom.

Na kratak rok, građani veruju samo u disciplinujuću ulogu oštrih kazni, pre svega prema onima na vrhu lanca korupcije, odnosno širenju uverenja da se korupcija ipak ne isplati.

član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije