Kuća

Kuća je ozidana, nova, u gradu u kojem je živeo i u kojem smo mi stari ostali
da živimo.

Svakom ko je pogleda sa strane, kuća govori da je tu veselo i da nema mane. Da tu nikom nizbogčega nije žao, al, niko ne zna da je tu majci život zastao.

Sve veselo, rascvetale ruže, omorike zelene lagano se njišu, na vetriću prolećnom koji rosu skida, al, niko ne zna da se majci srce kida.

Breza od tereta cveta povila grane, na suncu i vetru, polako se njiše i tiho govori, gledajte me, lepo mi stoji, nije mi teško, cvetovi su moji.

Šarenilo ruža daje toplinu, svaka boja po nešto majci govori.

Dobro su oni. Zdravo su sada. Ti samo to i želiš. Biće to period rada samo. Tamo.

Ne ljuti se majko na neku tešku reč. Oprosti, i kod njih ima ljutine. I njima smetaju tolike, prekookeanske daljine.

Kad vidiš majko sliku, zadrži je duže u mislima, iskaži tugu pismima. Ne misli ništa loše, pomiriši ružu. Idi dalje. To ti život daje i tako te vodi. Imaj snage i sve prebrodi. Uživaj u onom što je kraj tebe, daljinu slikom privuci kraj sebe. Nije kraj...

Počni od prve ruže ponovo. I čekaj, čekaj, čekaj, čekaj.

Nadaj se, nadaj, nadaj, nadaj.

I tako dan za danom, noć za noći, pitam se samo, koliko ću dugo da prkosim sebi moći?