Automobilizam

Neki termin „autošovinizam” proglašavaju besmislenim. Pitate ih zašto ne bi bio moguć autošovinizam, ako je već moguć mazohizam – a oni samo s negodovanjem odmahuju glavama.

Zato predlažem da se ovaj „neprimeren” termin zameni „politički korektnijim”: „automobilizam”. I da autošovinistu definišemo kao srpskog šovinistu koji obožava automobile, a koji pljuvanje po sebi i svojim sunarodnicima doživljava kao put do što skupljeg modela četvorotočkaša.

A zašto bi, pitaćete vi, oni koji vole automobile, morali nužno da budu šovinisti? I zašto bi za svakog srpskog autošovinistu baš automobil morao da predstavlja ideal?

Ne znam. Ali oni, to jest autošovinisti, tvrde da kod Srba šovinizam cveta. A da se prosečan Srbin loži na automobile – to je barem nesporno.

Pa dobro, reći ćete vi, ne lože se na automobile baš svi Srbi, pa ni svi autošovinisti.

Tačno. Ne lože se svi. Čak lično poznajem neke autošoviniste koji nisu ni položili vozački ispit. Ali kao predmet najvećeg loženja u Srba, plus kao simbol kretanja, pa time i „progresa” (uprkos opasnoj asocijaciji vezanoj za teritorijalni ekspanzionizam, nasuprot težnji u visinu koja se nudi kao alternativa, i kojoj bi više odgovarao avion, ako već svemirski brod i najambicioznijim borcima za „modernizaciju” može da deluje neskromno; no manimo se aviona, i to je ekspanzionističko sredstvo, samo prikriveno, pa utoliko opasnije, njime Srbi mogu da stignu i do Tokija) automobil valja shvatiti kao metaforu težnje ka vaskolikom materijalnom blagostanju.

A šta je, pitaće autošovinisti, sa vremenima kada se do dobrih automobila i onoga što dobri automobili simbolizuju, stizalo pomoću šovinističke retorike?

Pa ništa, tada je bilo tako, sada je ovako. I zbog čega, pitam ja njih, jedno isključuje drugo?

A zašto, pitaće autošovinisti, onda i te, šovinističke profitere, ne zoveš autošovinistima?

Evo, zovem ih, ali se ne odazivaju. I oni, u izvesnom smislu, bejahu autošovinisti. Zbog ljubavi prema skupim automobilima i onome za šta skupi automobili predstavljaju metaforu, a i zbog toga što su, dobro naplaćujući svoje šovinističke ispade, sopstvenoj naciji zabijali autogolove.

A zašto, ljutnuće se autošovinisti, šoviniste deliš na profitere i one koji to nisu, a autošovinisti su, kao, samo profiteri.

A, ne, nipošto. Ima i među autošovinistima onih koje ne interesuje lični profit. I koji se bore za „opšte blagostanje”. Samo što im je, i jednima i drugima, baš kao i šovinističkim profiterima i šovinistima iz ubeđenja – retorika identična.

I to čoveka baca u nedoumicu.

Gledaš kako se ljudi, po Srbiji i po „regionu”, po televizijskim stanicama i po novinama, po političkim i književnim, ekonomskim i ko zna kojim sve još skupovima, posipaju pepelom zbog „srpske krivice”, zbog Mladića i Vukovara, zbog Dubrovnika i zbog Srebrenice, zbog Karadžića i Miloševića..., a ni rečju da pomenu oslobođenog Nasera Orića, oslobođene albanske gospodare rata, u „Oluji” etnički očišćenu Hrvatsku, Skelane, Kazane, nikada optuženog Izetbegovića, nikada optuženog Tuđmana...

Jasno ti je da priča o tome kako osećaju potrebu da se obračunaju sa „zločincima” u sopstvenim redovima, a da bavljenje tuđim zločinima prepuštaju drugima, čak i ako su u nešto takvo uspeli sebe da ubede – ne pije vodu. Jer je globalno bavljenje srpskim nepočinstvima i globalno guranje pod tepih hrvatskih, bošnjačkih i albanskih nepočinstava do te mere očigledno, da mislećeg čoveka – bio Srbin, Francuz ili Mohikanac – ako ni zbog čega drugog a ono da se ne bi osećao kao papagaj – tera da prestane da ponavlja jedno te isto i skrene pažnju na ono što se prećutkuje.

I jasno ti je da je u pitanju strategija po kojoj beskrajno ponavljanje ritualnog posipanja pepelom predstavlja put do skupih automobila i svega što skupi automobili simbolizuju.

Jasno je i da je strategija plitkoumna.

E, ali – da li u konkretnom slučaju posipanja pepelom subjekt teži automobilu samo za sebe ili automobilima za sve nas – hajde budi pametan!