Tri boje: crno

Iako zahteva dosta strpljenja pa i dobre volje bioskopske publike, film „Beli, beli svet” Olega Novkovića, nastao prema scenariju dramske spisateljice Milene Marković, jeste art-film za poštovanje. Moglo je ovo da bude i remek-delo da je Novković uložio dodatni napor kako bi ekspoziciju učinio nešto kraćom i manje haotičnom. Tako bi dozvolio gledaocu lakše upoznavanje sa likovima, okolnostima i namerama i postigao da prvi – slabiji i drugi – daleko moćniji deo filma, budu u znatno boljem i poželjnijem balansu.

U svakom slučaju, Novković je pred sobom imao težak i kompleksan zadatak da, u osnovi, banalnu priču ispriča sledeći principe antičke tragedije koju, neočekivano, osavremenjuje i brehtovskim songovima (znatno popunjavaju praznine u likovima) i uzdiže na sociološko-politički nivo.

Pretenciozno? Možda. Ispostavlja se, međutim, ne i nemoguće. Koncept, koji su scenaristkinja Milena Marković i Oleg Novković zacrtali, funkcioniše. Pre svega zahvaljujući rediteljskoj hrabrosti, glumačkoj snazi, visokim snimateljskim dometima direktora fotografije Miladina Čolakovića i muzici Borisa Kovača. Naravno, i zahvaljujući nestvarnom ambijentu rudarskog grada Bora okruženog dimnjacima što „pljuju” kiseli dim, zagađuju vazduh i stanovnike koji u tišini čekaju da se nešto desi, drugačije i bolje, za čoveka dostojanstvenije, ali se ne dešava.

Taj i takav Bor, u koji je smeštena radnja filma, važan je lik jer se svi ostali, upravo zahvaljujući njemu, uklapaju u željenu sliku koju autor želi da stvori, a to je portret i emocionalne i fizičke opustelosti koju sa sobom nosi postindustrijska era, sa čime Novković završava film efektno poentirajući masovnom scenom rudara koji, poput antičkog hora, smeštenog iznad džinovskog kopa rude bakra, pevaju neku vrstu himne bunta najavljujući dan kada će „jesti i piti sa stola bogataša”.

Do tog efektnog i moćnog kraja, međutim, proteći će mnoge vode, jer Novković svoje prave namere počinje da otkriva tek u drugom delu 121-minutnog filma. Do tada je gledalac uronjen u ljubavnu priču o „edipovskoj”, incestuoznoj vezi između nemilosrdnog starijeg muškarca (autoritativan i za dramski naboj stvoren Uliks Fehmiu) i izgubljene mlade devojke (izvanredna Hana Selimović, pravo otkrovenje), čija je nesrećna majka (ubedljiva i moćna Jasna Đuričić), i sama još uvek zaljubljena u tog čoveka, tek izašla iz zatvora odsluživši kaznu za ubistvo muža...

Sve je tu u bojama mraka, bezizlaza i smrti, a ovakva tragedija mogla je da se desi bilo gde i u bilo kakvom okruženju. Međutim, činjenica da je smeštena u osiromašeni i zanemareni grad (a nekada rudarski gigant), među nezaposlene i gladne rudare, daje joj veću težinu i veći smisao nego što ga objektivno ima...

Film „Beli, beli svet” predstavlja i nezaboravno estetsko iskustvo, karakteriše ga i jedinstveni kinematografski jezik, međutim, ukoliko bih morala da biram između ovog filma tandema Novković-Marković i njihove zajedničke dokumentarne drame „Rudarska opera” (takođe o ljudima sa margina društva, rudarima, Boru i Brehtu), izabrala bih ovaj drugi. Iskreniji je. U odnosu na „Beli, beli svet” rađen je više iz srca nego iz glave.