Država nameće lokacije za regionalne deponije

Posle višegodišnjeg otezanja, gradovi napokon sklapaju međusobne sporazume o formiranju regionalnih deponija. Od 167 lokalnih samouprava dve trećine su još u procesu pregovora, ali desetak je potpisalo ugovor, pojedine su izgradile zajedničke deponije, od kojih su poneke i počele da primaju otpad. Mada su to ohrabrujuće vesti, lokalne vlasti koje još nisu prelomile kuda s deponijom mogle bi, kao i do sada, u beskonačnost da raspravljaju o podesnim lokacijama, izbegavajući suočenje s pobunama koje izbijaju kada građanima predoče ideju da u njihovom susedstvu dobiju đubre iz domaćinstava svih okolnih gradova. Za nedogledno okolišanje, međutim, više neće imati mnogo vremena jer izmenama Zakona o upravljanju otpadom ministarstvo će dati sebi ovlašćenje da neodlučnim opštinama nametne lokaciju.

– Moraćemo dati rok za realizaciju plana koji predviđa 26 regionalnih deponija. Ako rokovi budu probijeni, ministarstvo će moći da odredi mesta pogodna za deponije – objašnjava Aleksandar Vesić, pomoćnik ministra.

Lokalne uprave će se možda buniti protiv tog rešenja, ali upućeni veruju da će mnoge od njih zadržati tu pozu samo zbog svojih glasača. Nametanje lokacija će na državu prevaliti odgovornost za nepopularan potez za koji su uprave gradova i opština svesne da je neizbežan. Ne zato što su na njega primorane nego zato što je bolje konačno napraviti sanitarnu deponiju umesto da se održavaju sadašnja neuređena smetlišta, sa kojih zagađenje prodire u zemljište i otiče u vode.

Osim uspostavljanja regionalnih deponija, lokalne vlasti, prema zaduženjima datim im prošle godine, treba da se pobrinu i za nalaženje operatera koji će uklanjati smeće i razvrstavati ga kako bi omogućio reciklažu otpada koji se može ponovo iskoristiti kao sekundarna sirovina. To može biti gradsko komunalno preduzeće ili privatna firma. I takvi ugovori su već potpisani u mnogim gradovima, ali pojedine vlasti su, ispostavilo se, s njima i previše požurile. Takav je primer, nipošto usamljen, Kikinda a svuda je scenario bio isti. Privatni operater ponudi upravi svoje usluge po povoljnoj tarifi ali u ugovor ubaci klauzulu kojom im se garantuje da će se na teritoriji opštine naći izvesna količina smeća, koja je, s obzirom na cene sekundarnih sirovina, neophodna da bi mu biznis bio profitabilan. Vlasti to prihvate misleći da barem đubreta uvek ima u izobilju. Potom se ispostavi da ni smeće ne navire iz nepresušnih izvora i da operater ima pravo na novčanu nadoknadu za gubitak nastao zato što su količine manje od predviđenih.

– Takvi ugovori su sklapani pre nego što je propisan metod za izračunavanje količina otpada koji se godišnje stvara na teritoriji opštine. Metod je Agencija za zaštitu životne sredine dala ove godine, pa takvih grešaka više neće biti. Pitanje je, međutim, kako će lokalne vlasti platiti penale koje već duguju – kaže Ljubinka Kaluđerović, sekretar za zaštitu životne sredine Stalne konferencije gradova i opština.

Gradske uprave su bile dužne i da formiraju svoje fondove za zaštitu životne sredine, u koje bi se slivao deo novca od nadoknada koje plaćaju zagađivači. Prema nekim podacima, čak trećina to još nije učinila, mada je za to bilo neophodno samo da na svom računu otvore posebnu stavku. Nisu svi gradovi uspeli ni da ministarstvu na odobrenje pošalju plan ulaganja sredstava iz fonda, mada je to preduslov da potroše ijedan od tih dinara. Samo trećina gradova je napravila plan za upravljanje otpadom na svojoj teritoriji, za šta je rok prošao još 24. maja. Doduše, taj zadatak im je otežalo i to što ministarstvo nije pripremilo relevantne podzakonske akte ali i bez toga mnoge ne bi stigle na vreme, ocenjuje Kaluđerovićeva.

Problem je, naime, što lokalne vlasti nisu imale dovoljno ljudi koji bi se bavili ekologijom ni pre nego što su prebačene ove nove nadležnosti. U mnogim upravama se životnom sredinom bavi samo jedna osoba, koja je u praktično nezakonitom položaju da predlaže i usvaja pravilnike i nadzire njihovo sprovođenje, kaže Kaluđerovićeva.

– U Kragujevcu, koji nije mali i ima ozbiljnih ekoloških problema, od 750 ljudi u upravi svega petoro radi na životnoj sredini. Dešava se ponegde da u gradu postoji jedan jedini komunalni inspektor, što je već ogroman posao, i da njega opterete da bude i ekološki inspektor. Čak i ako se obukom osposobi za taj zadatak, koji obuhvata mnogo podsektora, on fizički ne može sve da postigne – priča Kaluđerovićeva.

V. Vukasović