Statistika nije „frizirala bolji život"

U „Politici” od srede, 1. decembra 2010, na naslovnoj strani je izašao tekst pod naslovom „Statistika frizira bolji život?” u kome je izrečena sumnja u verodostojnost zvanične statistike, poglavito u samom tekstu oko statistike zarada, životnog standarda, kupovne moći i troškova života. Svakom čitaocu unekoliko upućenom u značenje navođenih statističkih pokazatelja upada u oči metodološka, logička i značenjska nekorektnost u interpretaciji tih pokazatelja i njihovih poređenja. Posredi je nekompetentnost ili neki drugi razlozi (o kojima se ne može spekulisati) koji su naveli urednika i autora pomenutog teksta da adresira zvaničnu statistiku kao sumnjiv izvor podataka o platama, životnom standardu… Pre nego što iznesem primere očigledne nekorektnosti i odgovarajuća objašnjenja koja ne ostavljaju mesta sumnjama u zvanične podatke da najpre kažem i to da zvanična statistika nikada nije „frizirala bolji život”, jer je oduvek imala profesionalni korpus statističara od integriteta, a u novije vreme podleže ocenjivanju ne samo domaće stručne i korisničke javnosti nego i međunarodnom monitoringu bilo da je reč o evropskim institucijama (EUROSTAT) ili o međunarodnim finansijskim institucijama kao što je Međunarodni monetarni fond (MMF) sa kojim Srbija ima još uvek aktuelni finansijski aranžman (koji je bio jedan od ključnih preduslova sprečavanja najnepovoljnijih efekata prelivanja svetske finansijske krize i očuvanja stabilnosti na tržištu Srbije). Statistika zarada je naročito pod stalnom lupom misije MMF-a, jer su zarade u javnom sektoru ključni kvantitativni kriterijum aranžmana (tj. zamrzavanje zarada u javnom sektoru kako zbog fiskalne discipline tako i zbog sprečavanja pritiska tražnje na cene i podsticanja spoljnotrgovinske neravnoteže). Štaviše, kada se jave problemi određene usklađenosti podataka iz različitih izvora, zvanična statistika se onda od strane pomenutih institucija tretira kao ’poslednje uporište’ ili ’centar izvesnosti’. Ako je reč o merenju životnog standarda odnosno siromaštva putem kompleksnih anketa (statistika plata, troškova života, kretanja kursa i kupovne moći u ovoj stvari ništa ne pomaže, jer se odnosi između ovih indikatora specifično razvijaju), statistika svake godine objavljuje stopu siromaštva i ostale relevantne pokazatelje pa je tako za 2006. objavila opštu stopu siromaštva od 8,8 odsto koja je unekoliko opadala u međuvremenu da bi se u 2010. u prvoj polovini godine ponovo popela na isti nivo. Previše je proizvoljno i netačno tvrditi da statistika u tom merenju i saopštavanju rezultata nešto ’frizira’.

Statistika izračunava i publikuje prosečne zarade u dinarima, a kao deflator za praćenje realnog kretanja zarada koristi indeks troškova života. S obzirom na to da rast cena, odnosno troškova života ne prati rast kursa dinara prema evru preračunavanje prosečnih zarada u evre i tako iskazivanje realnog kretanja zarada ili poređivanje sa realnim rastom zarada metodološki i realno je sasvim nekorektno, kako je to demonstrirano na početku nastavka teksta na 13. strani „Politike”. Tako su u periodu januar–oktobar 2010. u odnosu na 2008. godinu troškovi života povećani 14,9, dok je kurs dinara prema evru u istom periodu veći za 25,4 odsto (prosečna vrednost evra u 2008. bila je 81,5, a ne navedenih 77 dinara).

Dublja analiza kretanja prosečnih zarada podrazumeva i analizu mase isplaćenih zarada i kretanja broja zaposlenih: prosečna zarada je u toku deset meseci 2010. godine nominalno veća za 7,4 i realno za 2,2 odsto, dok je isplaćena neto masa zarada nominalno veća za 1,7 procenata, a realno manja za 3,2, uz smanjenje broja zaposlenih za 5,3 odsto. Rast troškova života u ovom periodu je 5,1 odsto.

Postoje i drugi strukturni razlozi zašto dolazi do povećanja prosečnih zarada u situaciji kada se inače smanjuje i zaposlenost i ukupna masa zarada odnosno količina novca koji se deli na pojedinačne zarade. Za potrebe stručnih konsultacija misije MMF-a autor je lično istraživao te razloge te ih ovde pominjemo: 1) likvidacijom preduzeća koja su bila u stečaju dolazi do smanjenja broja zaposlenih koji nisu primali zarade, što utiče na povećanje prosečne zarade – s obzirom na metodologiju izračunavanja prosečnih zarada po zaposlenom prema kadrovskoj evidenciji; 2) u uslovima krize, pored smanjenja broja zaposlenih dolazi i do promene kvalifikacione strukture: smanjuje se učešće broja zaposlenih sa nižim kvalifikacijama, a raste učešće zaposlenih sa višim nivoima obrazovanja, naročito u privatnoj svojini – tzv. kompozicioni efekat, koji dovodi do povećanja prosečne zarade, ali ne i isplaćene mase zarada.

Miladin Kovačević, zamenik direktora Republičkog zavoda za statistiku