Novi put u svetlu budućnost

Kad je, krajem osamdesetih godina prošlog veka počinjao poslednji čin raspada Jugoslavije i postalo jasno da postojeći sistem više nije održiv, ondašnja društvena elita našla se pred ozbiljnom dilemom – kuda i kako dalje. Jedno od pitanja oko kojeg su se, prividno najviše lomila koplja bilo je – treba li uvesti višepartijski ili zadržati jednopartijski sistem.

Želeći da sačuva svoj položaj u društvu, ondašnje rukovodstvo Srbije izašlo je u javnost s jednim "originalnim" predlogom. Oni su govorili da se protive uvođenju višepartijskog sistema, ali da se zarad tobožnje demokratizacije društva zalažu za "pluralizam unutar Saveza komunista". Drugim rečima, za sistem u kojem bi bilo dozvoljeno pravo na različito političko mišljenje, pa čak i na stvaranje frakcija, ali isključivo unutar jedne stranke – Saveza komunista, i samo unutar jedne ideološke dogme – marksizma.

Ovaj "ideološki eksperiment" nije, srećom, dočekao svoju primenu, a burni događaji učinili su da brzo bude zaboravljen. Ali, postoje mišljenja da je danas, dve decenije kasnije, on vaskrsao i to u sasvim novom obliku. Naime, pojedini analitičari tvrde da sistem u kojem sada živimo i koji su prihvatile sve zemlje u tranziciji nije ništa drugo do – prividni pluralizam unutar jedne nove ideologije.

Na kakvim argumentima oni temelje ovu, na prvi pogled apsurdnu tvrdnju? Na mišljenju da živimo u društvu "dirigovane demokratije" i unapred nametnute budućnosti na koju običan građanin ne može da utiče. Na stavovima da za pojedince, narode i države postoji samo privid slobode izbora i to u uslovima kada ona istinski ne postoji. Jer, sistem je, kažu, postavljen tako da su njegovi osnovni principi proglašeni za dogmu čija se ispravnost ne može dovesti u pitanje.

Zato oni smatraju da u savremenim "demokratskim" društvima istinska demokratija ne postoji i da političke stranke uglavnom predstavljaju samo frakcije unutar jednog novog poretka, koje se razlikuju uglavnom po formi, a ne po suštini svojih programa. Budući da su ideološke razlike među njima sve manje, i dva veka stara podela na levicu i desnicu dovedena je u pitanje, pa je sve teže odrediti ko je, u stvari danas levičar, a ko desničar.

To je, smatraju oni, i jedan od glavnih razloga što u mnogim evropskim državama opada broj ljudi koji izlaze na izbore, a raste broj apstinenata. Jer, prosečan glasač sve manje smatra da izlaskom na glasanje može uticati na svoju sudbinu, budući da se, kakav god izbor napravio, ništa suštinski neće promeniti. S druge strane, i oni koji izlaze na izbore u sve većem procentu opredeljuju se za stranke koje zastupaju ekstremne stavove budući da se one, koristeći postojeću situaciju, često predstavljaju kao jedini "spasioci nacije".

Koje su to dogme, odnosno načela koja se, po mišljenju ovih analitičara, danas ne smeju dovoditi u pitanje? U ekonomiji, to je kapitalističko društveno uređenje, odnosno težnja da se celokupna privreda određene države privatizuje – često uz stvaranje novih monopola i otpuštanje velikog "viška" zaposlenih, a cene i uvoz liberalizuju. Po pitanju odbrane, to su "evroatlantske integracije" odnosno stav da je za države u tranziciji ulazak u NATO najbolje i jedino moguće rešenje, jer tako postaju deo "kolektivne bezbednosti" i još čvršće se povezuju u "porodicu demokratskih naroda". Kada je o političkom povezivanju reč, ulazak u Evropsku uniju se postavlja kao "cilj svih ciljeva", odnosno kao izvor blagostanja u budućnosti. Pri tome se, kažu kritičari, po običaju ističu samo pozitivne strane ovih procesa, a negativne se prećutkuju ili marginalizuju. Zato neki od njih, ne bez cinizma, kažu da je parola "putovanje u svetlu budućnost", koja je minulih decenija imala ulogu analgetika pri primeni nepopularnih mera, u sadašnjem sistemu vrednosti samo preinačena u parolu "ulazak u Evropu", pri čemu je suština ostala ista.

Naravno, pobornici ovakvih stavova imaju i mnogo protivnika. Oni kažu da su to jednostrana i zlonamerna mišljenja ljudi koji samo kritikuju ne nudeći nikakva konkretna rešenja. Jer, pitaju se oni, šta to kritičari nude – da li je po njima izlaz u ksenofobiji, vraćanju u prošlost, samoizolaciji, da li se može ići mimo vremena. Osim toga, kažu "kritičari kritičara" postoje izbori na koje svako može da izađe, ponudi program i, ukoliko pobedi, povede zemlju putem kojim želi – pa kako se onda može tvrditi da mogućnost slobodnog izbora, danas ne postoji.

Nije reč o tome, kažu opet oni "prvi". Ovde se ne radi o kritici zarad kritike ili povratka na staro, već zarad analize poretka koji je danas, dominantan u svetskim okvirima. Jer, ako kažemo da u "svetlu budućnost" vodi samo jedan put, a da su  ostalo stranputice, ma koliko bili jaki argumenti kojima raspolažemo, onda dovodimo u pitanje pravo drugih da izaberu put drugačiji od našeg, a samim tim i demokratska načela na koja se pozivamo.