Kuća dobrih domaćina

Sa vrha „Beograđanke” retko stižu vesti o novim programskim potezima – nema vlasničkih promena, nema smena urednika, nema pompeznih transfera TV lica... Radi se ozbiljno, planira temeljno i razvija postupno, s jasnom idejom šta ova medijska kuća može i treba da bude u datom okruženju. Bez direktnog pritiska pod kojim su „nacionalni borci” u televizijskoj areni, neopterećena toliko kao oni upoređivanjem „rejtinga i šerova”, televizija Studio B lagano povećava svoj udeo na medijskoj sceni i uvećava prestiž kod gledalaca. S obzirom da je reč o gradskoj televiziji Beograda, koji je „pola Srbije”, nikako nije mali ni domet ni značaj onog što priprema i prikazuje tim Aleksandra Timofejeva.

Proširivanje Jutarnjeg programa sve do podneva, a zatim i uvođenje popodnevne emisije „Beograde, dobar dan” čini da se Studio B doživljava kao stalno otvorena, uredna i pristojna kuća s mnogo dobrih domaćina koji su prijatni i rado viđeni gosti u gledaočevom domu. Pa ako dan počne sa Sanjom Lubardić ili Snežanom Petrović, nastaviće se nešto opuštenije, ali ne manje informativno i srdačno kod Jugoslava Pantelića i Irene Jovanović. Veče s neizbežnim političkim debatama biće podnošljivije uz razložnog i smirenog Đorđa Mićića, a pravo zadovoljstvo sledi uz ličnosti koje za svoje sagovornike izaberu Ivana Nikolić, Biljana Vilimon, Aleksandar Gajšek i Velimir Pavlović. Njihove emisije „Moj Beograd”, „Lagumi” (odnedavno u novom i prikladnijem terminu), „Agape” i „Nivo 23” – sve do „Još uvek budni ” Ivon Jafali programske su tačke koje dodatno odlikuju Studio B kao o televiziju u celini vrednu gledanja.

U tom skupu naslova dovoljno je ponude za onu publiku koja se smatra „zahtevnijom” a zapravo je samo običan svet nezainteresovan za međusobna blaćenja stanara „Farme” ili za rvanje u blatu učesnika  „Survajvera”, za tračeve iz bednog lokalnog „džet seta” ili politička tračarenja iz sukobljenih partijskih štabova. Ne bi, istina, bilo na odmet da se tim vernim gledaocima priušti još neka popularna serija, sad kad su otišli Seranovi, da bude više primamljivih igranih filmova, da se pronađu privlačni strani dokumentarni serijali.

Ali, i bez toga, s manjim ulaganjima, pa i bez njih, postiže se ovde neočekivano dobar efekat. Tako je, recimo, ponudu stanice obogatila emisija koju pripremaju studenti novinarstva. Možda bi se ponešto valjano moglo dobiti i od srodnih lokalnih stanica u zemlji, a sigurno i sopstvenim pohodom po drugim gradovima i varošima, kao nekad serijom „Srbija među šljivama”.

A s „Beogradom među platanima” u središtu i u srcu...