Kako uštedeti 4.000 milijardi

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – ”Ameriko, ti imaš ozbiljan problem i kratko vreme da ga rešiš”.

Ovako intoniranu poruku naciji je uputio senator Alen Simpson, jedan od dvojice predsednika dvopartijske ”Nacionalne komisije za fiskalnu odgovornost i reformu”, koju je predsednik Obama osnovao još u februaru ove godine, sa ciljem da predloži plan za blagovremeno smanjivanje velikog problema današnje Amerike koji se ogleda u tome što ona u ovom trenutku troši (mnogo) više nego što ima.

Komisija je uspela, uprkos ideološkim nadvlačenjima između dva politička tabora, demokrata i republikanaca, da sastavi jedan plan, ali ne i da ga, prošlog petka, i neophodnim brojem glasova usvoji. Od 18 njenih članova, za plan je glasalo samo 11. Minimum da bi prošao i našao se na dnevnom redu Kongresa, bio je 14.

Uprkos tome, Komisija je ispunila očekivanja – jer je o ”ozbiljnom problemu” pokrenula suštinski nacionalni dijalog.

Brojke koje ilustruju taj problem su, gledano očima posmatrača izvan Amerike, vrtoglave. Američka vlada svakog radnog dana pozajmljuje 5 milijardi dolara da bi ispunjavala svoje obaveze. Godišnja budžetska rupa – razlika između onoga što država (na federalnom nivou) kroz poreze ubere i što prema budžetskim stavkama treba da potroši, popela se na oko 1.600 milijardi.

Američki dug je ove godine narastao na 62 odsto bruto nacionalnog proizvoda, svega što se u njenoj ekonomiji za godinu dana proizvede ili kroz usluge razmeni. Ako se ništa ne promeni, za deset godina dug će narasti na 90 odsto BNP-a. Samo za kamate na taj dug, 2020. moraće da se izdvaja hiljadu milijardi godišnje, dovoljno da međunarodne kreditne agencije smanje kreditni rejting najbogatije nacije i izvedu je na stazu koja vodi ka problemima koje danas ima – Grčka.

Grčka je na ivicu bankrota došla kad je njen deficit dostigao oko 13 odsto BNP-a. Američki je trenutno 9 odsto.

Da bi se to izbeglo, treba pritegnuti kaiš i za deset godina uštedeti 4.000 milijardi i deficit svesti na 2,3 odsto. Ili smanjivanjem državnih izdataka, ili povećanjem njenih prihoda, što će reći, uglavnom većim oporezivanjem.

Zvuči jednostavno, ali je u stvarnosti komplikovano. Suština problema, kako je to u „Tajmu” definisao analitičar Ferid Zakarija, je u tome što ”američki apetiti za uslugama države daleko nadmašuju apetite za poreze”.

Plan Obamine komisije je, nazvan simbolično ”Trenutak istine”, ocenjen je i kao ”akontacija za prava, teška žrtvovanja, koja će svako u zemlji morati da napravi” (reči senatora Toma Koburna, autoriteta za budžetska pitanja iz redova republikanaca).

Predviđao je ukidanje različitih, ali popularnih poreskih olakšica, smanjivanje računa za socijalu, povećanje minimalnog životnog doba za odlazak u penziju, pa čak i manje hrane za dosadašnju ”svetu kravu”, Pentagon, čiji bi budžet, veći inače nego sabrani vojni budžeti polovine sveta, trebalo da bude skresan za sto milijardi.

Obama je, sa svoje strane, izneo predlog da se na dve godine zamrznu plate oko dva miliona ljudi koji su na platnom spisku države, čime bi se uštedelo 20 milijardi.

Bio je to, očigledno, simboličan gest da bi smirio republikance kojima je „velika vlada” glavni ideološki argument protiv demokrata i njihovog lidera. Ideološke podele imaju međutim i praktično pitanje: koga poštedeti, a na koga udariti? Demokrate bi da zadrže sadašnji nivo socijalne zaštite i olakšica za radni narod, tj, srednju klasu (one koji zarađuju do 250.000 godišnje), dok se, insistiranjem da manje poreza plaćaju i oni koji prebacuju tu crtu, republikanci predstavljaju kao zaštitnici bogatih.

S obzirom da Amerika ipak nije Grčka, prave dimenzije američkih fiskalnih problema zavise od toga koliko se daleko gleda. Današnji deficit, iako ogroman, sasvim je podnošljiv, i jedna grupa liberalnih ekonomista smatra da država treba da nastavi sa trošenjem, ne bi li time „povukla” celu ekonomiju da izađe na staze potpunog oporavka i zaposlenosti, koja je, prema najnovijim podacima, sa 9,6 skočila na 9,8 odsto.

Na ovoj liniji je i stav da stezanje kaiša treba odložiti sve dok privreda ne bude u punoj brzini, a nezaposlenost na „standardu” od oko pet odsto. Ali na drugoj strani je razložan strah da bi dotle problem mogao i da izmakne kontroli.

Situaciju komplikuje i to što „radikali” dominiraju i kod demokrata i kod republikanaca: prvi se pomeraju sve više ulevo, drugi udesno. Prvi strahuju da ako se približe centru da će ih birači odbaciti, drugi se plaše da će, ako odustanu od „ne” povećanju poreza, izgubiti naklonost svoje izborne baze, iako su u vreme njihovog idola Ronalda Regana, na koga se često pozivaju, za osam godina njegova dva mandata, porezi povećavani 12 puta.

A bez međusobnog približavanja nema kompromisa, niti izlaza iz situacije sa „mnogo problema, a malo vremena”.