Kostajnica kao Nikozija

Od našeg stalnog dopisnika

Banjaluka – Da „proći život nije polje preći” istina je koju više od osam godina na svojoj koži oseća deo stanovnika Kostajnice, gradića na desnoj obali Une u Republici Srpskoj. Njihove muke su počele u avgustu 2002. godine, kada je – na osnovu sporazuma o granici između Hrvatske i Bosne i Hercegovine, koji još nisu verifikovali nadležni organi – Hrvatska de fakto zauzela više od 40 hektara zemljišta, čiji su vlasnici stanovnici Kostajnice. Osim toga, zajednički granični prelaz je na desnoj obali Une, tako da je i grad, praktično, podeljen.

U najgorem položaju su vlasnici imanja na koja porez plaćaju u Hrvatskoj. Oni do njih, iako su im praktično pored kuća, moraju ići preko graničnog prelaza na kojem obavezno moraju da pokažu ličnu kartu ili pasoš.

Ako to ne urade, rizikuju da ih granična policija otera sa njihove zemlje, a bilo je i slučajeva kada su, zbog ilegalnog ulaska na hrvatsku teritoriju, privođeni u policiju i zadržavani dan-dva u pritvoru. Oni koji su bili privođeni i pritvarani morali su i da plate novčanu kaznu zbog nelegalnog ulaska u Hrvatsku.

Istina, odnedavno je stanje nešto bolje, jer je načelnik opštine Kostajnica Marko Čolić sa kolegom iz Hrvatske Kostajnice Tomislavom Tunovićem, kako kaže, postigao džentlmenski dogovor.

„Dogovorili smo se da hrvatski policajci ne prave probleme našim ljudima koji obrađuju svoja imanja u spornom graničnom pojasu. Ali, naš dogovor ne obuhvata Graničnu policiju BiH, koja i dalje tera Kostajničane sa svojih imanja, a to opravdava navodnom brigom za njihovu bezbednost”, kaže Čolić.

On dodaje da ovo nije jedini problem koji, zbog nerešene granice, trpi Kostajnica.

„Najveći deo naše infrastrukture nalazi se u tom delu. Ako se bilo šta pokvari, moramo dobiti dozvolu hrvatskih vlasti da majstori mogu ući u spornu teritoriju. Zbog nje je prekinuta i izgradnja zaobilaznice, što nam stvara ogromne saobraćajne teškoće u gradu. Osim toga, leti, da bismo se kupali u Uni, moramo da idemo nekoliko kilometara uzvodno ili nizvodno. Trpe i naši ribolovci, koji ne mogu da priđu reci iako im protiče, praktično, ispred kuća”, kaže Čolić.

On dodaje da Kostajnica, po mnogim elementima, podseća na Nikoziju, glavni grad Kipra.

Draško Grbić kaže da on nije imao problema sa hrvatskim policajcima, ali je ih i te kako imao njegov stric Momir, kojeg nismo našli.

„Njemu je u spornom pojasu ostalo pet dunuma (dunum = 10 ari) zemlje. Dva puta su ga hrvatski policajci oterali sa njive. Od tada stalno ide na granični prelaz”, objašnjava Grbić.

„Sličnu sudbinu”, dodaje on, „doživeo je i kostajnički stomatolog Faruk Kahvić. On je s njive, zbog toga što na nju nije došao preko graničnog prelaza, završio u hrvatskom zatvoru. Ista sudbina je dva puta zadesila i Seada Ikanovića.”

Kostajničanin Milenko Marjanović dodaje da kada god ide na svoju njivu obavezno nosi ličnu kartu i posedovni list.

„Bez tih dokumenata ne mogu doći do nje, a da ne rizikujem da me oteraju sa mog imanja i da, u najgorem slučaju, prenoćim u pritvoru u Sisku, i da, uz to, platim kaznu. Srećom, moja njiva je mala, pa mi za njeno obrađivanje ne treba mehanizacija. Inače bih morao da, ako bih išao traktorom, vodim računa i o tome da ne isprljam put i granični prelaz, jer od ljudi koji to urade, hrvatski carinici i granični policajci traže da očiste ono što su isprljali. Oni, kratko rečeno, hoće i svoje i tuđe”, ne krije ozlojeđenost Marjanović.

Profesor dr Vladimir Lukić, koji je bio član Komisije za razgraničenje između Hrvatske i BiH, objašnjava da je Una – od Karlovačkog mira, potpisanog 26. januara 1699. godine – uvek bila granica između dve države.

„I Dejtonskim sporazumom određeno je da sredina Une, Save i Drine bude granica između BiH i Hrvatske i Srbije. BiH ne sme pristati na izmenu granice. Osim toga, mi smo nudili Hrvatskoj da napravimo razmenu teritorija, jer Una na 19 mesta preseca imovinu. Bitno je naglasiti da su u 98 odsto slučajeva stanovnici RS vlasnici imovine koja je na hrvatskoj strani, ali Hrvatska je odbila naš predlog. Granica se mora vratiti na Unu i Hrvatska ne može priključiti svojoj teritoriji ono što joj ni po jednom relevantnom aktu ne pripada”, ističe Lukić.