Ko će da čuva pehar

Dok su pre osam godina igrači i proslavljeni selektor ruskog teniskog tima Šamilj Tarpiščev bili na lovorikama trijumfa u Dejvis kupu u Parizu, drugi su stavili prst na čelo.

Osiguravajuće društvo „Ingostrah”, koje je bilo vodeće i u sovjetsko vreme, ali tada u potpunom vlasništvu države, izdalo je godišnju polisu osiguranja jednog od najvrednijih znamenja u sportu.

Povelja s podrobnim spiskom uslova pod kojima je „salatara” zaštićena glasila je na 400.000 američkih dolara. Toliko bi pripalo ITF-u u slučaju krađe, požara, poplave, udara groma, eksplozije gasa, oštećenja ljudskom rukom, transporta avionom...

„Ingostrah”, dugogodišnji pokrovitelj teniskih dešavanja u Rusiji i njihov partner u osiguranju („Kup Kremlja”, muška i ženska reprezentacija, pojedini mečevi u Kupu federacije za žene i u Dejvisovom kupu, među kojima je bio i susret s našim timom u Moskvi u prvom kolu pretprošle godine), koji je osigurao i učesnike Letnjih olimpijskih igara 1980, preuzeo je tu obavezu i kada je Rusija postala pobednik drugi put, s 3:2 protiv Argentine pre četiri godine u svom glavnom gradu. „Ingostrah”, zna se, ima Dersipasku, jednog od najbogatijih ljudi u postkomunističkoj Rusiji, koji je preko svog preduzeća „Bazni element” i dalje gazda osiguravajućeg društva, uprkos glasinama da ga se odriče i pokušaju najimućnijeg Čeha Petera Kelera da preko suda dobije suštinski uticaj iako je manjinski vlasnik.

Pre pet godina elegantni srebrni trofej, koji s tri prstena u postolju liči na svadbenu tortu visoku 110 centimetara, boravio je jedini put u Hrvatskoj. Izvršni direktor tamošnjeg teniskog saveza Marina Mihelić juče nam je u telefonskom razgovoru opisala kako je „salatara” pohranjena u Zagrebu.

– Pehar smo držali u Muzeju za umetnost i obrt koji ima sopstveno osiguranje. To je najposećenije zagrebačko muzejsko zdanje. Trofej je bio u foajeu i mogao je da ga vidi ko god je hteo, a učinila je to masa ljudi. Dodatno osiguranje nismo plaćali – objasnila nam je ona.

U Beogradu ima nekoliko mesta na kojima bi „salatara” mogla da bude izložena kao svedočanstvo u viteškom podvigu naših tenisera. Mogla bi čak za godinu dana da poseti i veće gradove u našoj zemlji jer tenis nam je svima ušao pod kožu. Ako je to rizik s pogubnim posledicama, prilika je da neko izađe u susret našem teniskom savezu da bi bar bila predupređena briga oko sudbine čuvenog trofeja u Srbiji. Možda on više nikada ne bude pred našim očima. Zato bismo se ogrešili o jedan od najvećih podviga našeg sporta ako nam „salatara” završi u sefu Narodne banke.

Pehar je sinoć bio izložen u holu Skupštine grada Beograda na čijoj su čuvenoj terasi konačno i naši teniseri izašli pred razdraganu masu. Možda Stari dvor nije najpogodnije mesto da se „salatara” na duže vreme izloži stotinama znatiželjnih pogleda, ali je baš i tu neodoljivo privlačila radoznalost. Novaku Đokoviću i gradonačelniku Draganu Đilasu, recimo, oči su s velikim zanimanjem bile prikovane na istoriju ispisanu u finalima, a uklesanu na samom trofeju i na pločama njegovog ogromnog trodelnog postamenta.

Sama „salatara” ima oko šest kilograma. Visoka je 33 centimetra, a najveća širina joj je 43 cm. Pokretač uglednog takmičenja 1900. Dvajt Dejvis, u to vreme student završne godine hardvarskog univerziteta, a potonji američki diplomata, dao je 700 dolara da mu se izradi u jednoj bostonskoj juvelirnici. Od osnivanja do 1919. imena pobednika su ispisivana na trofeju, a kad je ponestalo mesta, Dejvis je doplatio još 400 dolara da se pehar postavi na srebrnu ploču, na kojoj je beležena istorija do 1932, i da bude napravljen prvi prsten s drvenim opsegom, gde su gravirani potonji osvajači. Umro je 1945. Iako je njegovo takmičenje steklo slavu još u predratnom dobu, nije ni slutio da će od 1970. da bude potreban još jedan prsten.

Sadašnji izgled trofej je dobio pre sedam godina. Kada je Australija u Melburnu savladala Španiju u finalu s 3:1, njeno ime je prvo ugravirano na treći, najširi deo sa 16 pločica, koji je svetlo dana ugledao godinu ranije, što se poklopilo s početkom pokroviteljstva Dejvisovog kupa od strane velike pariske banke, koja je i dalje vodeći sponzor. Pre osam godina s Francuzima se u finalu, dakle, sastala ruska reprezentacija. Igralo se u velelepnoj pariskoj dvorani „Bersi”. Francuska, koja je važila za favorita, vodila je posle prva dva dana kao i u Beogradskoj areni s 2:1 u pobedama. Korak joj je nedostajao da sačuva prelepi trofej osvojen na veličanstveni način protiv Australije u Melburnu (3:2).

I dan-danas to je njen poslednji trijumf u uglednom takmičenju Međunarodne teniske federacije (ITF), a čak je bila i njena poslednja finalna igra do dolaska kod nas. Pobedama Marata Safina pa Mihaila Južnog u odlučujućem meču „zborna komanda” se domogla čuvene „salatare” prvi put. Kakva sličnost s raspletom drame u našoj prestonici. Umesto da na jedinom preostalom mestu na drugom prstenu postamenta bude ugravirana Francuska kao pobednik, počast je pripala Rusiji. Trofej je s teniserima opijenim radošću avionom krenuo u Moskvu. Srebrna lepotica s krinolinom sada ima 105 kilograma, a poslednji prsten je širok 107 cm. Možda niko ne bi poželeo da ima uspomenu s damom takvih gabarita, ali ko se fotografiše sa „salatarom”, imao je rašta i da se rodi.

----------------------------------------------

Teniske zvezde na „terasi šampiona”

Zagrmeo je plato ispred Starog dvora, kada su se na balkonu ovog zdanja koji „pamti” mnoge istorijske uspehe naših sportista, pojavili teniseri državnog tima Srbije, novi šampioni sveta. Na mestu rezervisanom za najveće domaće zvezde počela je svečana proslava, baš onakva kakvu su zaslužili naši najbolji poslenici „belog sporta” posle pobede nad Francuskom u finalu Dejvis kupa.

Sveže ošišani nosioci „salatare” nisu štedeli pohvale na račun publike koja im je uzvraćala kličući njihova imena. Posle saradnika iz reprezentacije, prvi je na „terasu šampiona” izašao selektor Bogdan Obradović, a zatim su se ređali prvotimci Nenad Zimonjić, Janko Tipsarević, Viktor Troicki i Novak Đoković. Sa zlatnim medaljama i peharima, u pratnji članova svojih porodica, obeležili su trijumfalni pohod pred više hiljada obožavalaca, uprkos hladnom vremenu. Pod trobojkama i šalovima sa dvoglavim orlom orila su se imena tenisera i pokliči „Srbija, Srbija”.