Smajlović i Suroi o statusu Kosmeta

Tri stvari su postale sasvim očigledne tokom poslednjih nekoliko nedelja. Prva je žarka želja Vašingtona da Kosovu da nezavisnost; druga je namera da do nezavisnosti dođe što pre, i treća je želja da se to završi dok su Nemci "na straži". Oni koji se zalažu za nezavisnost očekuju da će izgurati rezoluciju Ujedinjenih nacija o budućem statusu srpske pokrajine pre nego što u junu istekne rotirajuće predsedavanje Berlina Evropskom unijom. Najveća prepreka je Moskva, gde ruski zvaničnici nagoveštavaju da bi vetom zaštitili interese Srbije. Da li to ruski predsednik Vladimir Putin misli ozbiljno? Pristalice nezavisnosti sanjaju ovaj san: američki predsednik Džordž Buš i nemačka kancelarka Angela Merkel sešće sa Putinom na sastanku G8 u junu i možda će, ali možda, uspeti da ga ubede da gurne Srbe s palube.

Iako se drugima možda žuri, Merkelovoj bi bilo dobro da zastane i razmisli o nekoliko stvari.

Zbog nemačke žurbe, Evropska zajednica je 1992. ishitreno priznala nezavisnost Hrvatske i Slovenije. Nemci su pretili da će to uraditi sami ukoliko se ostale evropske zemlje ne budu obazirale na njihove zahteve za nezavisnost Slovenije i Hrvatske. Alija Izetbegović, pokojni predsednik Bosne i Hercegovine, upozoravao je tada protiv prebrzog priznavanja dveju bivših jugoslovenskih republika. Otputovao je u Bon krajem 1991. da bi preneo svoju zabrinutost nemačkim liderima. Plašio se da će ishitreno i radikalno rešenje ostaviti njega i njegovu republiku u neodrživoj situaciji. I bio je u pravu.

Nemačka je 1999. revnosno podržavala Sjedinjene Američke Države koje su predvodile bombardovanje Jugoslavije bez odobrenja UN. Šef nemačke diplomatije i ministar spoljnih poslova takmičili su se u besmislenim preterivanjima o srpskim nedelima na Kosovu, poredeći ih sa Aušvicom i nacistima.

Osam godina kasnije, situacija je drastično različita. Čim su srpske snage u junu 1999. napustile Kosovo, pred očima 50.000 NATO vojnika počela se odvijati masovna kampanja etničkog čišćenja u obrnutom pravcu – protiv 200.000 pripadnika nealbanskog stanovništva. Umesto da postane multietnička demokratija, na koju se pozivao američki predsednik Bil Klinton onog dana kada je poslao bombardere, Kosovo je danas jedna od etnički najčistijih regija u Evropi. Oskrnavljeno je, dignuto u vazduh, spaljeno ili sravnjeno sa zemljom na stotine srpskih srednjovekovnih manastira, crkava i grobalja. Ono malo Srba što je ostalo u oblastima sa albanskom većinom strahuje za svoje živote u enklavama koje čuva NATO. Vlada bezakonje, kriminal je sveprisutan, a netolerancija je standard. Kada je pad Slobodana Miloševića slavljen širom sveta kao trijumf demokratije, vodeći kosovski intelektualac (Veton Suroi, urednik liberalnog dnevnog lista Koha ditore) izjavio je da bi Albancima bilo svejedno i kada bi u Srbiji na vlast došla lično Majka Tereza.

Može biti. Ali u poređenju sa Kosovom, postmiloševićevska Srbija je multietnički raj.

Čemu onda neumesna žurba da se Kosovu da nezavisnost? Ovde u Beogradu, gostujući zapadni zvaničnici hvataju se za slamku da bi objasnili svoje motive. Govore nam da je "Milošević izgubio Kosovo" i da bi njega trebalo da krivimo za sudbinu hiljada i hiljada naših sunarodnika koji su proterani iz mitske "stare Srbije". Ali Milošević je dva metra pod zemljom.

Nemačka bi, više od drugih, morala razumeti koncept kolektivne krivice. Oko 12 miliona Nemaca proterano je iz zemalja istočne i centralne Evrope, uključujući i bivšu Jugoslaviju, što je bio najoštriji oblik kolektivne kazne. Ali ako su Srbi zbog represije nad Albancima izgubili pravo da vladaju Kosovom, kako su nam neprestano ponavljali dok su nam nad glavama padale NATO bombe, nisu li i Albanci nešto izgubili bezočnom diskriminacijom Srba, Roma i ostalih manjina?

Kakvi god bili Miloševićevi gresi, albanski radikalni nacionalizam na Kosovu ne bi trebalo ni nagrađivati ni ohrabrivati. Dovoljno je loše što su Sjedinjene Države napustile ambiciju da budu pošten posrednik između Srba i Albanaca. Nemačka najbolje zna koliko radikalizam može da bude štetan kada se rešava nacionalno pitanje. Upravo nemačka istorija pokazuje da radikalna rešenja nacionalnog pitanja nisu dobra čak ni kada je nemačko nezadovoljstvo ponegde opravdano, i kada se nemačke manjine s pravom žale. Nije uputno podsticati secesiju ili se zalagati za aneksije. Širom Evrope ima još nerešenih etničkih pitanja i granica, i nema dobrih radikalnih rešenja takvih pitanja. Da li je Kosovo politički presedan koji želite da napravite? Ako bi ono sa svojim poluterorističkim, ultrašovinističkim rukovodstvom i jednonacionalnim stanovništvom postalo nezavisna država, bio bi to radikalan događaj u evropskoj istoriji.

Od svih zemalja, upravo bi Nemačka trebalo da se usprotivi ishitrenoj nezavisnosti Kosova.

glavni i odgovorni urednik ,,Politike"
Ljiljana Smajlović

-------------------------------------------------------------------------

Veton Suroi:

ZAŠTO NEZAVISNO

1. Najlakši odgovor na pitanje zašto Kosovo treba da postane nezavisna država nalazi se u činjenici da ne postoje odgovori na drugo pitanje koje bi usledilo u slučaju negativnog odgovora na prvo: šta je alternativa nezavisnosti?

Poslednjih 20 godina, od početka raspada socijalističke Jugoslavije, primenjivana su dva osnovna modela upravljanja Kosovom. Jedan je bio model dominacije Beograda, koji je doživeo vrhunac tokom Miloševićeve vladavine i njegovog pokušaja genocida 1999. Drugi je bio privremeni međunarodni protektorat, pod administracijom UN. Prvi model je doživeo krah u ratu; bio je nedopustiv u odnosu na vrednosti demokratskog sveta posle Drugog svetskog rata. Drugi model doživljava svoj prirodni kraj u miru: protektorat UN ne može da zameni demokratski oblik vladavine, a ako se bude odužio koliko ovaj na Kosovu može da spreči uspostavljanje sistema demokratske odgovornosti.

Povratak prvog modela obesmislio bi poslednjih osam godina međunarodnog angažovanja: pokušaj Beograda da dominira nad Kosovom vratio bi ovaj region u nasilje i rat. S druge strane, nastavak drugog modela u velikoj meri bi obezvredio napore međunarodne zajednice, jer Kosovarima ne bi omogućio da stvore odgovoran sistem demokratskog upravljanja. Nastavak Unmika ili proširenje protektorata bosanskog tipa uticali bi na dalju stagnaciju Kosova, a ekonomski i politički račun bi snosile zapadne zemlje.

2. Ako prva dva modela nisu održiva, neki treći bi možda bio. Na kraju krajeva, zar Kosovo, kao autonomna pokrajina u Titovoj Jugoslaviji, nije imalo prilično uspešan period razvoja? Ovaj model, relativno napredan u kontekstu drugih komunističkih država, ne može da se ponovi, niti bi to iko želeo.

Onda se postavlja pitanje zašto tražiti treći model, naročito ako on pripada potpuno različitom istorijskom kontekstu?

Kosovo je potrošilo ceo 20. vek isprobavajući modele osmišljene da bi se potisla njegova osnovna potreba – da samo rešava svoje probleme.

Istovremeno, evropski kontinent je proveo ceo 20. vek eksperimentišući sa suprotstavljenim načinima upravljanja, što ga je dovelo do tragedije u svetskim ratovima i hladnom ratu. Konačno, naš kontinent se ujedinjuje po modelu integracije liberalnih demokratskih država sa zavidnim nivoom socijalne odgovornosti.

Zašto ne spojiti dva očigledna istorijska toka: kosovsku potrebu za zdravim, održivim oblikom upravljanja, koji neće biti sezonski eksperiment, i evropski model integracije država nacija, zasnovan na zajedničkim vrednostima i interesima?

3. Priznajem da ima ljudi koji će reći "daleko je ulazak u EU", "evropska integracija je postala nova mantra koja navodno rešava sve probleme" i slično. Rasprava se, međutim, svodi na dva suštinska elementa. Prvo, na potrebu Kosova da postane država koja preuzima odgovornost prema sopstvenim građanima. Drugo, na potrebu zapadnog Balkana, nemirnog dela Balkana tokom poslednjih deset i više godina, da se uključi u ujedinjenu Evropu zajedničkih vrednosti.

Prva potreba se jasno podudara sa drugom, jer samo države, i to odgovorne i demokratske države mogu da krenu putem evropskih integracija. Ili da obrnemo: integracija celog zapadnog Balkana nije moguća bez definisanja osnovnih subjekata buduće integracije, a osnovni subjekti su međunarodno priznate države. To znači da integracija Kosova, i Srbije, što je takođe važno, nije moguća bez definisanja kosovske državnosti.

Bez jasnog puta ka integraciji, Srbija i Kosovo bi ostali izvan istorijskog toka ujedinjenja Evrope, u provizorijumu međunarodnog nadzora, ili "napora za stabilizaciju".

U krajnjoj liniji, gledano kroz novac evropskih poreskih obveznika, to bi značilo plaćati da bi se održala postojeća situacija bez mnogo promene.

Stanje bez promena je neprihvatljivo za Kosovo: nezaposlenost iznosi skoro 70 odsto, izgledi za rast i zapošljavanje u situaciji bez promena ravni su nuli, a stanovništvo, od kojeg polovina živi ispod granice siromaštva po kriterijuma Svetske banke, više nema strpljenja da sluša sofisticirana objašnjenja zašto Kosovo sada ne može da bude nezavisno.

4. Ali to nije glavni razlog za nezavisnost ili uskraćivanje nezavisnosti. Istorija, Kosovska bitka protiv Otomana, Iliri koji su bili pre njih, kolevka srpstva, kolevka albanstva, pokušaj genocida 1999, NATO intervencija, misija UN na Kosovu...?

Ovo su veoma važni faktori koji su uticali na probleme i situaciju u kojoj smo sada. Ali svi oni su dragoceni kao jedan važan određujući element u prilog rešenju da Kosovo bude nezavisna država: nema povratka na staro.

autor je šef pregovaračkog tima kosmetskih Albanaca

-------------------------------------------------------------------------