Kultura s pištoljima

Još malo biće sto godina kad je čuveni po zlu sovjetski general Ždanov (pojedini tumači pominju Geringa) izrekao onu poznatu rečenicu: ,,Kad čujem reč kultura mašim se za pištolj”. Ono što nije moglo da se dogodi u antičkoj Atini, moglo je dvadeset i pet vekova kasnije. U tom istorijskom periodu kultura je, čak, kod onih koji su u renesansi bili mecene umetnosti, kojih ima i danas, uvek doživljavana kao zlo koje treba počistiti iz polisa ili države, jer je stalno kvarila ustaljeni red i poredak. Doduše, u antici se, koliko znam, dogodio samo jedan takav slučaj lažnog svetogrđa, kad je Sokrat optužen da kvari mlade, zbog čega je popio kukutu i umro. Izabrao je tako drastičnu kaznu, iako je mogao da ostane živ, ali prognan u neko zabito mesto, u želji da mladu atinsku demokratiju podseti i na opasnosti demokratije, kojih nije lišeno ni današnje demokratsko društvo.

Danas se protiv kulture ne upotrebljava samo kukuta, već mnogo sofisticiraniji metodi, da bi se došlo dotle da ona sama od sebe počinje da nestaje, jer za nju nema dovoljno interesovanja i novca!?

Dok se i dalje hvalimo da su nas sport i kultura vratili u zajednicu civilizovanih naroda, uvek se dogodi da u tom nadmetanju sport postane najvažnija stvar na svetu, bez obzira na to što tu ima više pištolja od onog jednog staljinističkog. To je razlog što uspešni sportisti dobijaju stanove, milionski su plaćeni i preplaćeni, dok kultura kod nas životari na margini. Niko se zbog toga ne uzbuđuje, ni Ministarstvo kulture, ni vlada, ni predsednik republike, pa, bogme, ni sami umetnici. U ekonomiji i politici simulira se kakav-takav rad i obrću se milijarde evra, u sportu takođe, a niko da se seti da su umetnici ugrožena ,,vrsta”, jer ne samo da nemaju sredstava za rad, već ni za jelo. A s praznim stomakom, moram da se pozovem na Marksa, teško da može bilo šta da se stvara, posebno umetnost. Niko dosad od ,,njihovih vladarskih veličanstava” ni da se seti, a nekmoli pomogne umetničku koloniju na Starom sajmištu ili na drugim mestima. Ne mislim ništa ružno ako kažem da su Romi svojom brojnošću, ipak, uspeli da se polako izvuku sa margine društva, pre svega zahvaljujući tome što se najviša vlast setila da su oni ravnopravni članovi ove države. Kad je reč o umetnicima, o bilo kojoj oblasti da se radi (možda, s izuzetkom filma), oni kao de ne postoje. Uostalom, i lakše je bez njih, naročito pisaca, jer se nikad ne zna ko će među njima napisati novog (slepog) ,,Vođu”, koji narod vodi u propast, ili ,,Stradiju”.

Kulturno stvaralaštvo je ogledalo jedne nacije. Evo, na primer, pogledajte ,,Iduće nedelje u Beogradu”, u subotnjim brojevima ,,Politike”, pa će svima biti jasno koja je to praznina – nijednog ozbiljnog koncerta, iako imamo dva simfonijska orkestra u Beogradu, poneko zanimljivo predavanje ili pozorišna predstava... I to je sve. Negde ozbiljno škripi – ili ministar nije po volji sadašnje demokratske vlade, po kojoj, možda, ne radi uspešno svoj posao, ili nema dobre saradnike. A može da bude i ono što ne bismo želeli – da je sve uhvatila apatija? Psiholozi znaju šta iz apatije može da izađe. U jednom trenutku ona pukne i bez ikakvog osećanja obrne sve naglavačke.