Umetnost može da pobedi tragediju

Od našeg specijalnog izveštača

Solun – Ovo je zaista njegova godina. Otpočela u februaru na Berlinskom festivalu, svetskom premijerom filma „Sin Vavilona” i osvojenom nagradom žirija Amnesti internešenela, nastavljena njegovim boravcima u San Sebastijanu, Utrehtu, Pusanu, Karlovim Varima, Torontu, Novom Sadu i Sarajevu, Beogradu... i krunisana sada retrospektivom njegovih filmova na 51. Solunskom festivalu i poverenom mu ulogom člana zvaničnog žirija koji odlučuje o sudbini nagrade „Zlatni Aleksandar”.

Irački reditelj, producent i snimatelj Mohamed Al Darađi (1978), čiji su filmovi „Moje ime je Muhamed”, „Snovi”, „Rat, ljubav, bog i ludilo” i „Sin Vavilona” bili viđeni i na novosadskom festivalu, u međuvremenu je od strane američkog časopisa „Verajeti” proglašen za najboljeg reditelja Srednjeg istoka, a njegov „Sin Vavilona” postao je i zvanični kandidat za Oskara u kategoriji najboljeg stranog filma.

Al Darađi koji kaže da je oduvek verovao da umetnost može da pobedi tragediju, svojevremeno je napustio studije filma u Londonu koje je upisao zanesen italijanskim neorealizmom i filmovima Roselinija, vratio se u domovinu, da bi uživo snimao rat i ostvario san o snimanju u zemlji u kojoj su tog momenta radila samo četiri bioskopa.

Hrabrost, časnost, iskrenost i autentičnost krase stvaralaštvo Mohameda Al Darađija. Potvrdilo se to i u dugometražnom, dramskom igranom filmu „Sin Vavilona” u kojem igraju naturščici, a u kojem autor otvoreno i hrabro progovara i o teškom stradanju iračkih Kurda tokom Sadamovog režima i ukazuje na problematiku nepostojanja organizovanog traženja nestalih lica u Iraku pre i posle sloma i dolaska američkih i savezničkih trupa na iračko tlo.

Irački reditelj je grčkoj publici otkrio i da radi na dva nova projekta, od kojih je jedan dokumentarac – „U rukama moje majke” posvećen deci čiji su roditelji bili kidnapovani i ubijeni i drugi, igrani film „Železnička stanica” u kojem ima nameru da prati putovanje 23-godišnje devojke, bombaša-samoubice, od njenih priprema za samoubilački čin do trenutka kada će, dignuvši sebe u vazduh, ubiti mnoge ljude. Autor kaže da će i u ovim filmovima, kao i u svim njegovim prethodnim, centralno mesto imati ljudske priče.

Posvećenost filmskom stvaralaštvu krasi i lik danske rediteljke Suzan Bir, jedne od pet autora kojem ovogodišnji Solunski festival priređuje retrospektivu. Njeni su filmovi hrabri, a njeni junaci heroji sa ljudskim likom koji ne mogu da spasu čovečanstvo ili da lete visoko, već da žive u savremenim društvima prevazilazeći prepreke koje su svakodnevno uzrokovane spoljnim ili unutrašnjim faktorima, da prekoračuju sopstvene granice, suočavaju se sa ličnim gubicima i porodičnim opterećenjima.

U svojim filmovima, kao što su „Frojdova dnevna soba”, „Otvorena srca”, „Posle venčanja” ili „U boljem svetu” Birova nudi junake koji imaju slabosti, želje i potrebe, koji su ponekad ljuti i uznemireni, koji umeju da povrede druge i koji se plaše. Kao njihov tvorac, Birova za njih strahuje, odnosi se prema njima brižno, razume ih i podržava, saoseća sa njima, ne opterećujući publiku sopstvenim strahovima od slučajnosti događaja i ljudskog instinkta osvete. Suzan Bir nudi moćne i uzbudljive porodične i romantične drame, u kojima ne sudi i ne presuđuje već postavlja pitanja ukazujući na to da na kraju uvek postoji nada. Velikodušno.

I poljska rediteljka Dorota Kedžierzavska je jedna od ličnosti u žiži 51. Solunskog festivala, kao jedna od najoriginalnijih poljskih autora posle pada komunizma u ovoj zemlji. Nepokolebljiva u svojoj posvećenosti filmu, posebnoj vizuelnoj estetici i sopstvenim pogledima na svet, ona stvara tiho i postojano, snimivši do sada već 10 filmova, među kojima su i  nagrađivani „Ništa”, „Ja jesam” i „Vreme za umiranje”.

Priče Dorote Kedžierzavske nastaju uglavnom na osnovu fragmenata iz života, novinskih članaka, policijskih izveštaja, ali i slika koje su deo njenog sopstvenog iskustva sveta. Njeni su filmovi lični i humani, fokusirani na ljude odbačene od strane sistema. Oni su (najčešće žene i deca), iako žrtve, otporni i trpeljivi, prkosni. Umeju da nose teret života, imaju veru i čak i dozu radosne znatiželje u otkrivanju sveta.

Kedžierzavska kroz svoje filmove otkriva sopstveni univerzum. Oslanja se na filmski jezik a ne na verbalni dijalog, u krupnom planu fokusira se na poglede ljudi oslikavajući tako njihov duh i emocije i iskazujući duboko poštovanje prema svojim filmskim junacima. U Solunu je dočekana gromkim aplauzom.