Socijalni dijalog u ćorsokaku

U Srbiji se ne zna čiji je lelek veći: da li je glasnija kuknjava sindikata i radnika koji su u strahu da će ostati bez posla, ili više nariču kapitalisti, koje muči nesanica zbog dugova i državnih nameta. I dok sindikalni lideri s vremena na vreme zaprete protestom u Nemanjinoj ulici, predstavnici privrednih udruženja malo, malo pa na istu adresu pošalju predlog antikriznih mera. Galamu nosi vetar, na dopise pada prašina, a iz Vlade Srbije – odgovora nema. Socijalno-ekonomski savet koji treba da miksuje interese države, predstavnika rada i kapitala – ne funkcioniše. Tako je socijalni dijalog već duže vreme paralizovan, a razgovor tri partnera i zvanično je u ćorsokaku.

Formalno, Savez samostalnih sindikata Srbije (SSSS) jedini je ispunio zakonski uslov (kriterijum – reprezentativnost) po kome može da zastupa radnike. I dok predstavnici države broje koliko članova ima koje udruženje poslodavaca, njihovi lideri u medijima vode bitku da dokažu svoju brojnost. I istovremeno dokazuju da svi drugi nisu reprezentativni. Tako Unija poslodavaca, dosadašnji učesnik u socijalnom dijalogu, optužuje Privrednu komoru Srbije da pokušava da formira novo udruženje „koristeći državne resurse da pridobije članstvo”. Ljute se i na ministra Slobodana Milosavljevića koji im je u tome pomagao, zbog čega ga je prekorila i Međunarodna organizacija poslodavaca. U PKS ističu kako pomoć od nadležnog ministra nisu ni tražili i da je imovina Komore u vlasništvu privrede, a ne države Srbije. „Unija poslodavaca nema kredibilitet da zastupa interese privrede”, kažu u PKS. I dok u Uniji poslodavaca čas priznaju, čas ne priznaju Opšti kolektivni ugovor (koji radnicima garantuje neke privilegije), u Asocijaciji malih i srednjih preduzeća otvoreno kažu da neće primenjivati „politički proizvod iz izborne 2008. godine”. Ne kriju da su ljuti na ministra Rasima Ljajića jer im ne priznaje reprezentativnost, a članovi kluba „Privrednik” na dušu novinara stavljaju propast trojnog dogovora vlade, sindikata i privrednika.

A u situaciji kad je svako na svakoga ljut – svi su i na gubitku. To smatra Jovan Protić, nacionalni koordinator Međunarodne organizacije rada (MOR) u Srbiji, ali i Mihail Arandarenko, profesor Ekonomskog fakulteta.

– Posebno u doba krize važno je da socijalni dijalog funkcioniše. U mnogim zemljama su, kako bi se problemi prevazišli, napravljeni trojni dogovori da poslodavci neće otpuštati radnike, da sindikati neće tražiti povećanje plata, a da će država smanjiti javnu potrošnju – kaže profesor Arandarenko.

Međutim, ova tri obećanja našla su se u zaključku posle trojnog sastanka krupnih kapitalista, predstavnika vlade i sindikalaca u Domu sindikata pre pola godine. Em od svega toga ništa nije bilo, em su se potpisnici „trojnog pakta” javno iskompromitovali. Po oceni Mihaila Arandarenka, taj dogovor nije mogao da zaživi jer je socijalni dijalog paralizovan.

– Možda se samo na prvi pogled čini da je država na dobitku, jer nerešavanje ovog problema omogućuje vlastima da se ne obaziru na mišljenja socijalnih partnera. Generalno, svi gube – uveren je naš sagovornik.

A konkretne posledice nefunkcionisanja socijalnog dijaloga su brojne. Tako se nedavno dogodilo da zbog toga što Zakon o penzijsko-invalidskom osiguranju nije bio na Socijalno-ekonomskom savetu bude povučen iz skupštinske procedure. Tako se usred šeste runde pregovora sa MMF-om dogodilo da Srbija krši obaveze koje su bile uslov za zaključenje četvrte runde.

U Vladi Srbije nezvanično kažu da se državi sve može prebaciti, ali da joj se ne može zameriti što socijalni dijalog ne funkcioniše.

– Problem je što nijedno udruženje poslodavaca nije reprezentativno. Odlagali smo, naravno da to kažemo, nego smo jednostavno kupovali vreme. Ostavljali mogućnost poslodavcima ili da se između sebe dogovore, ili da prikupe određen broj članova. Svi rokovi su istekli, socijalni dijalog je potpuno zamro jer nemamo sagovornika na strani poslodavaca. Došli smo do zida gde moramo da presečemo, ali ne znamo kako – kaže naš sagovornik.

U Međunarodnoj organizaciji rada ističu da je sada najvažnije da se iz ćorsokaka izađe na što legalniji način. Jovan Protić, nacionalni koordinator Međunarodne organizacije rada u Srbiji, kaže da su vladi uputili nekoliko predloga.

– U mnogim zemljama nije ključ reprezentativnosti samo broj članova. Zato smo sugerisali da se taj kriterijum revidira. Preporučili smo da se kao ukupan broj zaposlenih ne uzima 1,8 miliona. Odnosno da se možda od tog broja oduzmu oni koji rade u državnoj službi – objašnjava Protić zašto poslodavačke organizacije ne mogu da imaju članstvo u školama, na primer.

Takođe, mogao bi možda i da se spusti cenzus, odnosno da uslov ne bude da 10 odsto kompanija budu članovi udruženja.

Za Ljubisava Orbovića, predsednika SSSS-a, sve je ovo parodija koju država ne rešava jer očigledno ima svoje interese. Svojevremeno, kao organizatora trojnog sastanka u Domu sindikata, ovog sindikalnog lidera novinari su krstili u „čoveka kome će tajkuni za života podići spomenik jer ih je približio vlastima”. Međutim, ni to nije pomoglo da socijalni dijalog izađe iz slepe ulice. A izlaz odatle Orbović vidi jedino na ulici.

– Ne znam koliko se državi takvo rešenje isplati. Ali, ili će se to pitanje rešiti, ili neka se kaže da više ni faktički ne postoji Socijalno-ekonomski savet. U ovom kvazidijalogu mi ne želimo da učestvujemo – kaže Orbović.

Anica Nikolić