Slučaj Jat

Odleteo je još jedan direktor Jata. Tako je otišao i prethodni direktor. I onaj pre njega. Tako su otišli svi direktori u poslednjih šest-sedam godina. Sa svima njima gazda nije bio zadovoljan, dolazili su (izvučeni iz raznih stranačkih šešira) sa velikim obećanjima a odlazili sa još većim gubicima. I ovaj poslednji „menadžer” ostaće upamćen ne po dugovima (jer su oni već opšte mesto u poslovanju Jata) nego što nije žalio para da reklamira svoje oduševljenje činjenicom da njegovi očerupani avioni ipak lete. Pošto je više trošio nego što je zarađivao, uglavnom je poslovao na veresiju, jedino nije štedeo na „pi-ar aktivnostima” kako bi ubedio javnost u „novo lice” Jata.

Koliko je kampanja bila uspešna, može se naslutiti iz pitanja koje se sada postavlja – šta će biti sa Jatom?

Odgovor će morati brzo i beskompromisno da ponudi – gazda, dakle država Srbija. Ovog puta vlasnik Jata ne bi smeo da bude bolećiv i da se poziva na neki imaginarni „nacionalni interes” (floskula tipa „Srbija mora da ima svoju avio-kompaniju”). Da je vlasniku bilo do nacionalnih ciljeva onda bi za generalnog menadžera svoje firme doveo i basnoslovno platio nekog sposobnog stranca da zarađuje pare, a ne vadio iz naftalina neraspoređene partijske kadrove i slao ih da avionima prevoze putnike.

Jat je svake godine pravio gubitke od po nekoliko desetina miliona evra, kad se saberu kumulirani gubici ta suma se onda meri stotinama miliona evra. Gubici moraju da se pokriju, a jedino mesto odakle gazda uzima pare je – budžet. Treba li svi poreski obveznici da finansiraju nebesku avanturu političke elite?

Odgovoran vlasnik, zbog dobrobiti države i njenih građana, morao bi odmah da ugasi ovakav Jat. I da prestane da se samozavarava, ali i obmanjuje javnost, nekakvim strateškim partnerstvom sa Turkiš erlajnsom, jer država Srbija dobro zna da je potpisala sa Evropskom unijom Sporazum o otvorenom nebu („open skaj”) koji ne dozvoljava nijednoj kompaniji van unije da na ovakav način uđe na njeno tržište.

Sa ovakvim Jatom snovi o bilo kakvom strateškom partnerstvu su „meksička sapunica”.

Vlasnik Jata moraće da stisne petlju. A ako je državi baš mnogo stalo da ima „nacionalnog” avio-prevoznika onda neka pravi novu firmu sa strateškim partnerom, ali tek pošto analizira posledice ekonomske krize na ovu vrstu biznisa i novu globalizaciju među avio-prevoznicima. Sledeći korak države Srbije, kao budućeg suvlasnika, jeste da od 1.500 bivših „jatovaca” probere dvesta-trista radnika za novu avio-kompaniju.

To je poruka kakva se očekuje od odgovornog vlasnika. Time će država Srbija poslati značajan ekonomski signal poslovnim i investitorskim krugovima, jer, na primer, ma koliko izgledao moćan i imao sposobne menadžere EPS (Elektroprivreda Srbije) nije daleko od mogućnosti da doživi sudbinu Jata. Gubici se gomilaju, struja se smatra „alajbegovom slamom” i koristi kao socijalni amortizer, nema sistemski uređenih uslova poslovanja, nema novih ulaganja... i preti – mrak.