Svi se mi danas previše bojimo

Olivera Frljića, pisca, teoretičara, glumca, organizatora, reditelja, zbog smelog i originalnog scenskog izraza, mnogi svrstavaju u najoštrije i najreprezentativnije predstavnike hrvatskog umetničkog talasa. Ovaj provokativni reditelj u Narodnom pozorištu u Subotici režirao je predstavu „Kukavičluk”, čije premijerno izvođenje je zakazano za večeras.

Predstava „Kukavičluk” je treći deo ciklusa koji se bavi osvrtom na prošlost i stvarnost, koji čine i predstave „Turbofolk” Hrvatskog narodnog kazališta Ivana pl. Zajca iz Rijeke i „Proklet bio izdajica svoje domovine” Slovenskog mladinskog gledališča iz Ljubljane. Predstavu „Turbofolk” smestio je u hrvatsku stvarnost, dok kroz predstavu„Proklet bio izdajica svoje domovine” progovara o raspadu Jugoslavije iz slovenačke vizure.

Zašto je svoju treću predstavu u pomenutom ciklusu naslovio sa „Kukavičluk”, reditelj ovako objašnjava: „Strah je bio prisutan u svim zajednicama bivše Jugoslavije. Svi se previše bojimo. Svuda je izostala građanska hrabrost i građanski revolt protiv onoga što se dešava”.

Pitali smo reditelja šta ga je podstaklo da radi ovu predstavu i to baš u Subotici i u koga je i zašto ovoga puta usmerio svoje scenske strele...

– U svom radu nastojim da iluzije, pozorišne ili bilo kakve druge, ima što manje. Zato predstava i počinje Miloševićevim govorom na Gazimestanu jer on, ponovljen iz današnje perspektive, razbija puno iluzija, kako onih političkih, tako i onih koje je ovo društvo imalo samo o sebi i svom političkom vođstvu. Jedna rečenica iz tog govora je posebno ilustrativna u tom smislu, a glasi: „Danas je teško reći da li je kosovska bitka poraz ili pobeda srpskog naroda”. Zapravo „Kukavičluk” govori o društvenoj odgovornosti. On nas dovodi do zaključka da je većina ljudi, koja je deset i više godina podržavala Miloševićev režim, još uvek aktivno biračko telo u ovoj zemlji. A tu se onda negde postavlja i pitanje odgovornosti biračkog tela za ono što su njegovi zastupnici radili – kaže Frljić i dodaje:

– Kroz ove tri predstave razvijao sam određeni scenski jezik, ali i odnos prema društvenoj stvarnosti sredina u kojima sam radio. „Turbofolk” je secirao istoimeni društveni fenomen, pokazao da je on puno više od muzike. „Proklet bio izdajica svoje domovine” je scenska hronika raspada ne jedne državne zajednice, nego ideje koju je Jugoslavija predstavljala. Sve tri predstave su rađene bez unapred zadatog tekstualnog predloška i sve tri su tražile od izvođača drugačiju vrstu angažmana.

Oliver Frljić je nedavno, da podsetimo, za Vedekindovo „Buđenje proljeća”, u produkciji Zagrebačkog kazališta mladih, osvojio nagradu za najbolju predstavu na 15. Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu. „Buđenje proljeća” u Frljićevoj postavci priča o pedofiliji i klerofašizmu iz svešteničke odore, o stegama i dogmama koje guše mlade. Ovom predstavom provokativni reditelj je, po oceni kritike, „otvoreno bacio rukavice u lice katoličkoj crkvi”?

–„Buđenje proljeća” se bavi ulogom i moći katoličke crkve u hrvatskom društvu. Njen uticaj je ogroman i zapravo nijedna politička opcija se ne usuđuje da uđe sa njom u otvorenu konfrontaciju. A crkva je prisutna na svim razinama, od uticaja na odluke državne politike do formiranja seksualnog identiteta dece i mladih.

Frljić je ovom prilikom komentarisao i aktuelnu hrvatsku kulturnu scenu:

–Za razliku od devedesetih, kada je pozorište zatvaralo oči pred društvenom stvarnošću u kojoj smo živeli, sada, prvenstveno mladi autori i autorke, počinju da govore i o problemima koje vučemo kao nasleđe iz tog perioda, ali i o problemima koje Hrvatska ima danas kao tipična zemlja u tranziciji. Tu je kriminalno sprovedena privatizacija kroz koju se stvorila današnja društvena elita, 300.000 nezaposlenih, stalno smanjivanje radničkih prava, ukidanje besplatnog školovanja i zdravstvene zaštite...

Budući da u poslednje vreme sve češće gostuje kod nas, pitali smo reditelja i koliko je hrvatska kulturna scena slična, odnosno različita u odnosu na srpsku?

– Nemam celovitu sliku onoga što se trenutno događa u pozorištu u Srbiji. Ali problemi koje sam pobrojao su i te kako prisutni i ovde. Srpsko društvo je još dodatno traumatizovano gubitkom dela državne teritorije. Mislim da su to stvari koje zanimaju i publiku i autore. One otvaraju i mogućnost inovacije u pozorišnom jeziku, jer na scenu puštaju samu neprerađenu društvenu stvarnost. Ta društvena stvarnost u okvirima pozornice traži jedan drugačiji izraz.

B. Trebješanin