Poljak sam i tačka

Specijalno za Politiku iz Nice

Slavomir Mrožek, majstor kratke priče, najuniverzalniji poljski pisac, dramaturg, napunio je nedavno 80 godina. Tri toma njegovih „Sećanja” upravo su objavljena u Poljskoj. Sa ovim kultnim piscem našli smo se u Nici, gde trenutno živi. Dok smo razgovarali, zazvonio je telefon. Njegova supruga Suzana doviknula mu je: „Slavomire, zovu iz Ministarstva kulture,iz Poljske. Dobio si orden!”

Mrožek je bio, ai dalje je, pre svega primer tolerancije, kompromisa, umerenosti, zdravog smisla. Neko ko se, ne bez humora, ne bez sarkazma, nije umorio da gradi mostove tamo gde ih nije bilo, da intrigira, ponekad i kroz provokaciju, najrazličitiju publiku; sa svojih osamdeset godina Mrožek uvek različit i uvek složen, obavezna je literatura ne samo za poljsku kulturu, nego takođe i evropsku.

Napustili ste Poljsku 1963. godine zato što je situacija u njoj u to vreme bila „veoma ograničavajuća, statična“. Od tada živeli ste u Italiji, Francuskoj, Meksiku; godine 1996. vratili ste se u Krakov; od pre dve godine živite u Nici... Reklo bi se da ste čovek koga ne drži mesto?

I da i ne. Moji koreni su, sada vidim, u Poljskoj, zato što sam upravo tamo proveo detinjstvo i to je veza koja na ovaj ili na onaj način traje. Oduvek sam pisao na poljskom, čak i u Francuskoj u kojoj sam proveo 21 godinu. A onda sam otišao u Meksiko: tada je to bila jedna mirna zemlja, spokojna. Ali je prestala da bude takva i ja sam se sa suprugom vratio u Poljsku zato što Poljska više nije bila zemlja „ograničenja“ kakvu sam je ostavio. I, kao odgovor na vaše pitanje: iskreno, mislim da nisam u stanju da istrajem na jednom mestu i tako će biti do kraja...

Ipak, tokom svih tih godina u Francuskoj uvek ste isticali da ne živite u Parizu iz političkih razloga.

Živeo sam u Parizu upravo iz političkih pobuda. Zato što više nisam mogao da izdržim ono što se dešavalo u Poljskoj. Prvo u Italiju a onda u Pariz. Pa čak i živeći na Zapadu, nekoliko godina sam patio zbog toga. Još se sećam jednog slučaja sa poljskom službom bezbednosti, tipičnog za njih: „Molim vas, dođite u Rim, u konzulat, da podignete pasoš, sve je u redu.“ Pojavljujem se u Rimu,a u konzulatu mi kažu: „Ah, ali ovde je došlo do neke greške. Vaše ime je na spisku ali... vi niste. Drugi Mrožek je tražio pasoš i njegov slučaj smo razmatrali. Vi nemate ništa sa tim Mrožekom.“ „Naravno da imam”, rekao sam,„ja sam taj!” „Ne, gospodine Mrožek, niste vi taj gospodin Mrožek...” Šta da vam kažem, izgubio sam strpljenje...

Sebe ste uvek klasifikovali kao centralnoevropskog pisca – iz Mitteleurope kojoj pripadaju Varšava, Krakov, Prag, Beč, Budimpešta, pre gradovi nego države, a ipak, u isto vreme kažete i „Naravno da sam Poljak!”. Koncept „polonidad” Gombroviča je kvalitet, defekt, postoji li uopšte ili je ipak samo mit?

Gombroviču, koji je bio jedna vrlo moćna figura, posvetio sam dosta prostora u svojoj biografiji. A o tome koliko sam Poljak, to je nešto što je već davno prestalo da me uslovljava: Poljak sam i tačka. Kada sam došao u Italiju, bila je to moja prva emigracija, pretrpeo sam jedan snažan potres. Imao sam tada 33 godine i rekao sam sam sebi: „Šta ja radim ovde kada bi trebalo da sam tamo?” Možete pročitati u mojim „Sećanjima” – tu je sve sabrano, do najsitnijih detalja, dan za danom, sve te godine. Jedva sam kasnije, s vremenom, posle boravka na raznim mestima, prestao da zavisim od tog uslova, od mog „poljaštva”. Sve je samo pitanje vremena.

U jednom trenutku ste se vratili u domovinu jer je Poljska bila, kako ste sami rekli,„zemlja koja bez sumnje mnogo obećava, koja zna kojim putem ide”.Od tada je Poljska ušla u NATO, u EU, zadovoljila je mnoge svoje aspiracije. Da li ste zadovoljni stanjem u Poljskoj, da li društvo tamo nastavlja da napreduje? 

Poljska je jedna zemlja vrlo privržena svojim principima, možda i previše... S druge strane, vesti koje ovde ili onde stižu iz Poljske za ukus jednog Poljaka su vrlo ograničene. Mislim da do sada Poljska nije stvarala mnogo simpatičnu sliku o sebi. Postoji jedan sektor koji se identifikuje sa stavom prethodnog predsednika (Leh Kačinjski),ali postoji i jedan sasvim drugačiji. To je nešto u šta ja ne želim da ulazim zato što sam u toj temi uvek bio neutralan. A ipak, ako bih otišao u Poljsku,čak i na par dana, predosećam da bih morao da živim ili kao jedan ili kao drugi deo društva. 

Šezdesetih godina u Poljskoj vaša uloga bila je veoma važna i simbolična. Bili ste važni ne samo za teatar nego i za celo društvo. U tom periodu, teškom za zemlju, ne samo da ste pomogli da se preživi nego ste dali recept za promene i napredak. Da li ste svesni te uloge?

Bez sumnje,nisam to doživeo kao da sam neko toliko poseban, toliko izuzetan, ali sećam se da sam bio svestan svoje uloge: „Poljska i ja”, bilo je nešto što je u to za vreme za mene bilo veoma važno. Odigrao sam tu ulogu, za mene počasnu, ali sam kasnije prestao da je igram zato što... iskreno govoreći, nisam više video smisla.

Čini se da „teatar teksta’” proživljava jednu epohu procvata. Mladi dramaturzi to objašnjavaju brzinom kojom mogu da pokažu rezultat svog rada: u roku od pola godine mogu da napišu i postave predstavu...

Ja sam u svoje vreme takođe izračunao da sam jednu predstavu pisao ne duže od tri meseca. Mada, verujem da to ipak ima veze sa određenim socijalnim promenama: cela jedna serija izuma koji su se dogodili (Internet, mobilni telefon) promenila je socijalnu svest. To je socijalna svest koju ja prihvatam,ali koja se već ne podudara sa mojom, zato što je moja percepcija stvari drugačija, dolazi iz davnih vremena... Sada vlada jedna nova svest – univerzalna, koja se već duboko ukorenila, i ono što nas tek čeka – ko zna već šta! – nije moja svest... I u pozorište sam prestao da idem pre mnogo godina. To što se danas zove „moderni teatar” ne dopada mi se, tako da od njega ništa ni ne očekujem. Pozorište je za mene završena priča.

Književni kritičari su Vas svojevremeno nazvali „maestrom apsurda”. Kako se odnosite prema tome?

To mi je jedan Englez, Eslin, nalepio etiketu i tako je ostalo do dana današnjeg. Taj nije imao pojma ni o čemu... uzeo je da čita i rekao: „Gle, koji apsurd!”... nije znao o čemu da piše. A potom je napisao ne znam koliko knjiga o meni!

O „Tangu”, Vašem prvom velikom delu, napisanom iste godine koje ste otišli iz Poljske, govorilo se da je tekst o generacijskom jazu, konfliktu među pokolenjima, o krizi vrednosti u zapadnom društvu... Kako se danas odnosite prema sadašnjem evropskom društvu? Šta mislite o globalizaciji?

Gledam, na primer, dnevnik na televiziji i vidim da je nešto što se desilo pre deset–dvadeset godina ostalo toliko bledo, čak i meni, koji sam možda čak i učestvovao u u tome, izgleda potpuno nerazumljivo... što dalje, čini mi se sve bleđe i bleđe. I shvatam da ona društvena svest kojoj sam se ranije obraćao ubrzava ritam sve više i više, jer, kada gledam prošla vremena, to radim takođe sa jednom visokom samosvešću... Globalizacija je nešto što se već desilo, što je već prošlo. Ovo što sada imamo je potpuno drugačije: sada je izgleda sve pomešano. Ponekad mislim da kada se sve toliko izmeša i pomeša može da dovede do pojave fašizma.

Josep Marija de Sagara Angel i Jelena Milinčić