Ofanziva sajber-gerile

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Budućnost je počela: u toku je prvi svetski sajber-rat u kome sukobljene strane koriste tešku artiljeriju. Eksplozije te municije se ne čuju, ali uprkos tome odjekuju širom planete.

Prvobitni spor između SAD i „Vikiliksa”, sukob najmoćnije države sa jednom anacionalnom internet organizacijom od desetak zaposlenih – ali i sa stotinama hiljada, pa možda i milionima simpatizera – prerastao je u globalno nadvlačenje oko Interneta, američkog izuma koji se u najnovijem zapletu okrenuo protiv Amerike.

Posle očigledno iz Vašingtona koordinisanih (ili u najmanju ruku inspirisanih) poteza da se „Vikiliks” onemogući: uskraćivanje servera na „Amazonu”, odbijanja transfera donacija od strane „Pejpala”, „Vize” i „Masterkarda”, zatim hapšenja Džulijana Asanža u Britaniji zbog veoma spornih optužbi za silovanje – u protivofanzivu je krenula „međunarodna sajber-gerila”.

U operaciji nazvanoj „Vraćanje duga” njeni „ratnici”, očigledno simpatizeri „Vikiliksa”, ali i ljudi koji su svojim ranijim akcijama pokazali da su veoma osetljivi na pokušaje kontrole Interneta od strane država i velikih korporacija, koriste jednostavno, ali moćno oružje: „bombardovanje” sajtova napadnutih institucija stalnih upitima koji ih onesposobljavaju za normalno korišćenje.

Tehnički, to je aktiviranje takozvanih botnet mreža: na hiljade, pa možda čak i desetine hiljada računara u kojima specijalni softver (instaliran sa znanjem vlasnika, a najčešće bez znanja, kao kompjuterski virus) istovremeno, na instrukciju sa „komandnog” servera, naciljane sajtove napadaju zahtevima za određenim odgovorima, čime ih izbacuju iz upotrebe.

Taj softver je poslednjih dana sa Interneta dovlačen tempom od hiljadu instalacija po satu, od čega je jedna trećina instalirana na računare u SAD. Mreža „botnet” inače deluje kao jedan džinovski robot: niko ne mora da sedi ispred računara kad počne „bombardovanje”.

Ovi napadi mogu da budu i u funkciji sajber-kriminala (da se pribave podaci o brojevima kreditnih kartica na primer), ali u ovom slučaju to je bio samo „simbolični” udar – da se pokaže šta se sve može.

Ta gerila, grupa istomišljenika nepoznate brojnosti, koja sebe zove „Anonimci”, smatra da je „Vikiliks” nezasluženo napadnuta medijska organizacija, a Džulijen Asanž politički zatvorenik.

„Mi ih ne podržavamo zato što se slažemo ili ne slažemo sa objavljivanjem američkih tajnih podataka, već zato što se ne slažemo sa cenzurom Interneta”, citiran je u jednom ovdašnjem blogu 22-godišnji londonski portparol „Anonimaca” koji je, podrazumeva se, želeo da ostane anoniman. „Zato smo udarili na kompanije koje blokiraju ’Vikiliks’, jer ako on padne bez našeg otpora, razne vlade mogu da pomisle da mogu da blokiraju svaki sajt sa kojim se ne slažu”.

„Anonimce” je teško, mada ne i nemoguće, identifikovati (u Holandiji je uhapšen jedan 16-godišnjak koji je priznao da je njegov računar učestvovao u napadu na „Vizu” i „Masterkard”), ali njihova formacija je, prema jednom stručnom objašnjenju, pre nalik jatu ptica u letu: šta svaka od njih radi može da se vidi samo po tome šta rade sve zajedno.

Internet je kao računarska mreža proistekao iz vojnog eksperimenta da se, decentralizacijom veza, omogući komunikacija u slučaju velikog poremećaja u eventualnom atomskom ratu. Izašao je iz laboratorija, sa napretkom informatičkih tehnologija i razvojem infrastrukture, kao džinovska, decentralizovana globalna mreža bez koje je danas nezamisliva i svaka ekonomska aktivnost.

Zbog takve prirode Interneta, u tekućem sajber-ratu nemoguće je ućutkati i „Vikiliks”. Uskraćivanje servera na „Amazonu” i otkazivanje „domena” (sedišta servera) u Švedskoj nisu nimalo umanjili mogućnost pristupa sadržajima ove organizacije. Otkako je postala ugrožena, ona se „multiplikuje” preko mnogobrojnih „ogledala” (sajtovi istog sadržaja na drugim adresama – jedno takvo „Vikiliks” ogledalo je i u Srbiji na adresi www.wikileaks.org.rs).

Blokiran na jednom serveru, sadržaj se premešta na drugi. Prošle nedelje je tako bilo samo desetak „ogledala”, preko vikenda taj broj je porastao na oko 200, a sredinom ove nedelje bilo ih je već više od hiljadu.

Rezultat je da je da je „Vikiliks”, kako konstatuje „Vašington post”, „mereno njegovim mogućnostima da objavljuje onlajn, jači nego ikad”.

U celoj aferi oko objavljivanja tajne prepiske Stejt departmenta, koju je „Vikiliksu” dostavio jedan američki vojnik, utisak je da SAD, pored diplomatske štete, trpe i onu kolateralnu – političku. Državna sekretarka Hilari Klinton je koliko juče kritikovala kineska nastojanja da ograniči internet slobode, a sada, kako stvari stoje, u istoj ulozi je i Amerika.

Iako se mnogi slažu da je Asanž objavljivanjem delikatnih državnih tajni uneo poremećaj u funkcionisanje međunarodnih odnosa, sve glasnije su poslednjih dana kritike na način kojim državni akteri u ovom asimetričnom sukobu pokušavaju da ga ućutkaju.

„Ja mogu da sa svojom kreditnom karticom pare pošaljem Kju-kluks-kanu, ali ne i ’Vikiliksu’”, kaže za „Vašington post” Džef Džervis, šef katedre za interaktivno novinarstvo na Njujorškom gradskom univerzitetu”. „Iste dokumente je objavio i ’Njujork tajms’ – treba li da se blokiraju uplate i na njegov račun?”

„Ovo je rat za informacije i rat za njihovu kontrolu – izbor je ili da živimo u transparentnom svetu ili da zatvorimo Internet”, zaključuje ovaj ekspert.