Veselo džez putovanje

Dirigent, kompozitor i aranžer Vojislav Bubiša Simić, sinonim za džez u Srbiji, drugu godinu zaredom domaćoj čitalačkoj publici predstavlja se i kao pisac. Nakon knjige "Susreti i sećanja" koju je objavio prošle godine, nedavno je predstavio i "Veselo putovanje" (sa Džez orkestrom RTV Beograd po belom svetu), malu zbirku sećanja o nastupima naših džezera po svetu, svirkama po vozovima i poljanama, obojenu brojnim anegdotama sa putovanja.
Iako nikada nije čuvao novinske isečke u kojima su tokom proteklih decenija bili zabeleženi nastupi našeg Džez orkestra kojim je on rukovodio, kada je pre dvadeset jednu godina otišao u penziju setio se da bi mogao da počne da prikuplja sve što je u vezi sa njim i sa džezom.

– Moj otac je bio advokat i imao je veliku biblioteku. Nešto je ostalo sačuvano do danas i kada sam počeo da prebiram po njoj našao sam brojne novinske isečke o meni koje je godinama skupljala moja majka. Pravi mali privatni pres-kliping. I to mi je mnogo pomoglo da napišem ove dve knjige. Kada sam pisao ovu drugu shvatio sam da je, nažalost, polovina njenih junaka umrla. Najmlađi od nas koji smo bili članovi prvog džez orkestra danas ima 76 godina – priča Bubiša Simić.

A ta prva generacija beogradskih džezera počela je da svira ovu muziku posle rata ne misleći da će im to kasnije, zapravo, postati profesija.

– Većina je nešto studirala. Ja sam upisao tehniku koja mi nije išla od ruke. Posle pravo. Ali i od njega sam odustao kada sam shvatio kako to pravo u praksi funkcioniše. U to vreme nas koji smo svirali džez bilo je malo, a igranki na sve strane, pa smo bili jako traženi. I sasvim solidno plaćeni. Svirali smo američki džez i imali prilično problema jer smo, s vremena na vreme, bogami i batine dobijali od nekih nadobudnih skojevaca koji su mislili da mi zarađujemo, a ne radimo ništa. Bili smo, kako da vam kažem, besprizorni – priseća se sa osmehom.

A onda se desio preloman trenutak za džez u Srbiji. Osnovano je Džez udruženje, 1953. godine.

– Ni sam ne znam kako su to odobrili. Ali, od tog trenutka može da se smatra da je džez postao priznata profesija. Nekoliko godina kasnije, kada smo stali na binu Kolarca, džez je priznat i kao umetnost. Ali, nije to ništa čudno. Ni u Americi ondašnji džezeri nisu bili više cenjeni. Svirali su po klubovima i hotelima. Tek su po dolasku u Evropu "stali" na binu koncertnih dvorana. I tu su bili cenjeniji nego u svojoj domovini.

Otpor prema džezu, priča Simić, na ovim našim prostorima, trajao je prilično dugo iako je ta muzika koja je osvojila ceo svet i donela nešto novo. Bila je to muzika iz koje su iznikli i rok i pop.

– Ali ja sam na otpor nailazio i u svojoj porodici. Moj deda je bio ministar u vladi Nikole Pašića, a baba učiteljica koja je bila strašno nesrećna što ja sviram džez. A kada sam na Akademiji počeo i kontrabas da sviram i kada sam ga uneo u kuću, baba se rasplakala jer je taj instrument za nju bio nešto što nikako ne ide uz članove građanskih porodica. Šta da vam kažem, baba je mislila i da je čuveni Stevan Hristić zastranio jer je "tamo u Operi nešto dirigovao a iz ugledne je porodice"! Smatrali su moji da je muzička profesija na nešto nižem nivou.

Mnogo godina kasnije Bubiša Simić je sa drugarima počeo profesionalno da radi u Džez orkestru u kojem su, uz džez, svirali i zabavnu muziku koju nisu mnogo voleli. Mislili su da im je to ispod nivoa.

– A onda je nastupila era festivalske muzike koje kod nas, nažalost, više nema, a sve "zahvaljujući" ovoj novokomponovanoj muzici.

Zadovoljan je što poslednjih nekoliko godina sve više publike dolazi na koncerte Big benda na Kolarcu, ali pomalo rezignirano zaključuje kako džez klubovi kod nas ponovo umiru.

– Nekako mi se čini da je u vreme Miloševića bilo više džez klubova. Ko bi ga znao zbog čega. Valjda su u tadašnjoj virtuelnoj stvarnosti mladi u džezu tražili spas. Ali, hvala Bogu, ponovo se vraća Džez festival. A ja se divim mladim ljudima što i dalje sviraju džez. Dolaze neki novi klinci, školovani, dobri. Prate muziku, znaju šta se dešava u svetu. I džez ide dalje. Verujem da će se on održati i u budućnosti, ali je zato izuzetno važno da se održi Džez orkestar RTS-a  jer je on baza. I on je prava škola. Bila bi velika šteta kada bi ga ugasili.

Početkom iduće godine Vojislav Bubiša Simić planira da održi koncert u znak sećanja na jednog od naših najznačajnijih muzičara, Boru Rokovića.

– I spremam još jednu knjigu sećanja. Nešto slično ovim dvema koje su već objavljene.