Ključne informacije o beguncima su u Srbiji

Komentarišući izjavu Serža Bramerca, tužioca Haškog tribunala, da Srbija drži ključeve hapšenja Ratka Mladića i Gorana Hadžića, Dušan Ignjatović, direktor Kancelarije za saradnju s Haškim tribunalom, podsetio je da je u njegovim prethodnim izveštajima stajala formulacija da su „begunci u dometu srpskih vlasti” i da je takva konstrukcija bila mnogo podobnija za najrazličitije interpretacije.

–Moje shvatanje „ključeva koje drži Srbija” jeste da Bramerc smatra da se rešenje za preostala dva begunca nalazi u Srbiji. To svakako ne znači da Haški tribunal nema sumnju da se oni nalaze u Srbiji, jer ako bi se nesumnjivo znalo da su oni u Srbiji, onda bi se morala znati i njihova tačna lokacija. Bramerc je uostalom i sam rekao da ne isključuje mogućnost da su Hadžić i Mladić van Srbije, ali da je radna hipoteza da su oni ovde. S obzirom na to da su Mladić i Hadžić nekada u Srbiji bili zaštićeni, da su poslednji put viđeni ovde, te da se pretpostavlja da su im mreže pomagača ovde bile najrazvijenije, Bramerc očigledno smatra da i ključne informacije o tome gde se oni sada nalaze prevashodno treba tražiti u Srbiji. Sa ovim Bramercovim pristupom možemo se slagati ili ne, ali ga svakako moramo uzeti u obzir – smatra Ignjatović.

Od nadležnih stalno čujemo da Srbija čini sve da uhapsi preostalu dvojicu haških optuženika. Takva uveravanja smo dobijali i ranije, a ovih dana javnost saznaje da je zapravo u nekoliko navrata propuštena šansa za hapšenje Mladica. Šta se od tada promenilo, zbog čega bi sada trebalo da verujemo da Srbija zaista čini sve da uhapsi Hadžića i Mladića?

Ono što danas više nije sporno, a bilo je osporavano u prošlosti, jeste postojanje političke volje da se ovaj problem reši. Ta volja je nedvosmisleno iskazana usvajanjem Deklaracije o Srebrenici, u izjavama najviših državnih zvaničnika datih u više navrata, a o njoj govore i dela. Srbija je u Hag poslala sve okrivljene koji su od nje zatraženi, osim dvojice begunaca. Među onima koji su predati bili su bivši predsednici ove države, načelnici Generalštaba VJ, predsednik i potpredsednik vlade i više vojnih i policijskih generala. U Hag su odavde poslati oficiri VRS koji su bili potčinjeni Mladiću i koji su pred tribunalom za zločine u Srebrenici već osuđeni, neki od njih i pravnosnažno. Iz nekoliko poslednjih Bramercovih izveštaja proizlazi da je ostvaren visok stepen saradnje Srbije s tribunalom, da je on detaljno informisan o potragama, da se (uprkos tome što Bramerc smatra da u njima postoje nedostaci) preduzimaju potrage za beguncima i da se naposletku njegove preporuke iz juna ove godine sada primenjuju. U takvim uslovima, zaista, nije verovatno da su danas Mladić ili Hadžić u Srbiji institucionalno zaštićeni.

I jedan i drugi optuženi su za dela koja ne zastarevaju, što u praksi znači da im se ima suditi kad god i gde god budu pronađeni. Sada je izvesno da će nakon zatvaranja tribunala ostati telo manjeg obima koje će imati nadležnost da sudi beguncima. Ne treba, naravno, zaboraviti ni to što EU prema nama vodi politiku uslovljavanja i što je saradnja sa Hagom jedan od uslova za dalju evropsku integraciju. Prosto nema drugog rešenja za preostale begunce nego da se pred međunarodnim sudijama suoče sa teškim optužbama. Zbog svega navedenog sam siguran da bi begunci, ukoliko su u Srbiji, bili uhapšeni onog momenta kada bi bili locirani.

Ali, priča o saradnji se često svodi samo na begunce i na to da ih jurimo isključivo zato što Evropa od nas to traži. Time se banalizuje ukupan proces saradnje.

Zbog čega?

Prvo, saradnja s tribunalom obuhvata mnogo više od potrage za beguncima. Pored toga što je u Hag poslala 43 osobe, Srbija je do sada odgovorila na oko 3.000 zahteva Tužilaštva, odbrana okrivljenih i sudskih veća, za dostavljanje dokumentacije. Dužnosti čuvanja tajne oslobođeni su svi svedoci za koje su to tražile odbrane okrivljenih ili Tužilaštvo, a to je više od 600 osoba. Omogućeni su uvidi u arhive državnih organa po svim zahtevima strana u postupku pred Tribunalom. Pružena je zaštita svedocima i svi sudski pozivi uručeni su osobama kojima su namenjeni. U ovim aspektima, saradnja se u kontinuitetu odvija bez ikakvih problema. To je veoma dobar rezultat Srbije.

Drugo, isključivim vezivanjem hapšenja begunaca za napredak u procesu evropskih integracija šalje se potpuno pogrešna poruka javnosti, jer glavni razlog za hapšenje osumnjičenih za ratne zločine nisu ni evropske integracije, ni Bramerc, ni saradnja s Hagom, već postojanje osnovane sumnje da su ove osobe krivično odgovorne za unesrećivanje velikog broja ljudi. Niko ih pre suda ne može oglasiti krivim, ali oni moraju da odgovaraju za ono što im se stavlja na teret i da, ako sud u pravičnom postupku utvrdi da su krivi, za to snose adekvatne konsekvence. Nesumnjivi je interes postkonfliktnih društava da osumnjičeni za ratne zločine odgovaraju i prosto je neophodno ili čak higijenski da oni koji su odgovorni za jezive zločine budu kažnjeni.

Danijela Vukosavljević