Ljudi su svuda isti

EKSKLUZIVNO
Proslavljeni makedonski reditelj Milčo Mančevski nedavno je u Makedoniji završio snimanje novog filma "Senke", drame o mladom doktoru koji nakon preživljene saobraćajne nesreće pokušava da uspostavi iole normalan život. Za igrani debi "Pre kiše" Mančevski je nagrađen venecijanskim "Zlatnim lavom". Film je osvojio pregršt nagrada, publiku i kritiku, što je bio slučaj i sa njegovim drugim filmom "Prašina", u kojem je igrao Džozef Fajns. Mančevski trenutno boravi u Njujorku gde uveliko montira novi film, a vratio se i predavanjima na katedri za režiju na poslediplomskim studijama Univerziteta u Njujorku, akademiji koju su završili: Skorseze, Stoun, braća Koen, Ang Li i Spajk Li. I dok uveliko radi na finalnom izgledu novog filma, Mančevski je pristao na intervju za "Politiku" i u prebukiranom rasporedu našao vremena za "elektronski" razgovor.

U kojoj meri u novom filmu ostajete verni fragmentarnoj dramaturgiji koja je prepoznatljiva u Vašem opusu?

– Fragmentiranu naraciju koristim zbog ljubavi prema strukturalizmu i konceptualizmu u avangardnom filmu. Narativni film mi je ipak malo sumnjiv kao umetnost – više je to cirkus i vodvilj nego umetnost. S druge strane volim naraciju, priču. Da mi priča ne bi bila dosadna, ja je fragmentiram, kao kubisti sliku. To daje i bolju perspektivu, bolje je gledati u isto vreme sa više strana. "Senke" neće biti tako fragmentiran film kao "Pre kiše" ili "Prašina", jer priča to ne zahteva, ali je opet u pitanju sastavljanje istine od raznih parčića. Uostalom, svaki film je u suštini triler, uvek dobijamo deliće istine, pa je sastavljamo u jedan veliki mozaik.

Koliko se u novom filmu osvrćete na balkanski mentalitet? Treba li ga izbegavati ili se on nameće sam po sebi?

– Ne verujem u balkanski mentalitet. Mislim da su ljudi u suštini isti svuda u svetu. Ima svakojakih ljudi i na Balkanu, i u Šangaju i u Detroitu. Nijanse su neznatne. Mislim da mit o balkanskom mentalitetu podržavaju ljudi koji od toga imaju koristi – političari, rasisti i kvaziumetnici...

 Kako danas gledate na univerzalnost prikazanog u filmu "Pre kiše" i ono što se odigravalo na Balkanskom poluostrvu?

 – Bilo je rata u Makedoniji sa albanskim ekstremistima, ali to je nešto drugo, dok "Pre kiše" nije film o Makedoniji niti o onome što se nekad zvalo Jugoslavija. To je jedno parče fikcije, priča, bajka i na početku filma piše "Bajka iz tri dela". "Pre kiše" je film o ljudima i njihovim sudbinama, i bilo mi je drago kad su mi prilazili ljudi iz Libana, Palestine, Irske ili Kašmira sa rečima: "Ova priča lako može da se desi i kod nas". Mislim da je inferiorna umetnost koja se bavi samo konkretnom lokacijom, vremenom ili faktima. To nije umetnost, već faktografija, televizija, žurnalizam. Inače, što se ratova po Jugoslaviji tiče, valjda su se završili. Poginulo je puno ljudi, propala cela generacija, zemlja se vratila 150 godina unazad, a sve iz pohlepe i mržnje.

U kom obimu se film "Senke" nadovezuje na ono za čim ste tragali u prethodnim ostvarenjima?

– Nije na meni da to ocenjujem. Pišem i snimam ono što mi izlazi iz duše. Mislim da je kalkulacija pogubna za umetnost, zato Holivud proizvodi sintetiku bez ukusa. Film "Senke" jeste neki stilski nastavak "Pre kiše" i "Prašine". Opet imamo usamljenika koji je okružen halapljivim ljudima. Moto ovog filma je jedan stih Džonija Štulića iz dana "Azre" – "A oko nas sve neki gladni ljudi". Ljubavna priča, tragičan kraj. Film je vizuelno nabijen i ujedinjuje u sebi klasično i savremeno, kao u platnima Roberta Raušenberga ili Jozefa Bojsa.

- Film "Senke" je realizovan udruživanjem mnogih koproducenata i uz učešće "Eurimaža". Da li je danas to umrežavanje neophodno?

– Čini se da jeste, pogotovu kada je u pitanju evropski film. Američki film se drugačije finansira, tu su studiji koji finansiraju film, pa ga zatim i distribuiraju, a najčešće su ga i razvili od ideje preko scenarija i snimanja do reklamne kampanje. U Evropi ima više finansijera jer je sve rascepkanije i tržište i industrija. Film je skupa igračka, pa ne mogu sve zemlje sebi da ga priušte u velikom broju. Koprodukcije omogućavaju raspoređivanje rizika i još važnije saradnju, razmenu iskustava i učenje različitih kinematografija. Ionako živimo u globalnom selu, a film je valjda najglobalnija od svih umetnosti. Film "Senke" je koprodukcija Italije, Španije, Nemačke, Bugarske i Makedonije i uz podršku Eurimaža. Na filmu radi ekipa iz 13 zemalja.

Po kojim principima birate saradnike pošto ponovo sarađujete sa potvrđenim svetskim autorima?

– Najvažniji mi je njihov prethodni rad. Gledam šta su do sada snimili, jer ih obično ne poznajem. Ako mi se svidi ono što su radili i kako su to uradili, onda se upoznam sa njima, pozovem ih u goste u Njujork ili u Skoplje. Važno je da se složimo kao ljudi, ali presudan je rad. Imam veoma konkretne ideje oko toga kakav će biti film, a saradnici treba da se uklope u to. Naravno, puno im verujem. Direktor fotografije u filmu "Senke" je Fabio Čanketi koji je sa Bernardom Bertolučijem radio na filmovima "Sanjari" i "Opčinjeni", a muziku radi Zbignjev Preizner koji je komponovao muziku za sve filmove Kšištofa Kišlovskog.

A šta smatrate režijom?

– Iskreno ponuditi deo sebe dok pričate priču.

-----------------------------------------------------------

Moralni stav amebe

Šta smatrate najvažnijim u procesu realizacije filma i gde zapravo nastaje film?

– Mi smo, u suštini, pripovedači priča, neki savremeni guslari ili Homeri. Priča je važna, zbog nje se zakačimo za film. Ali, mislim da nam se film dopadne ili ne zbog onoga što je između redova, zbog neke energije koju autor nudi, kao da si proveo dva sata u društvu sa Fasbinderom, Soloncom ili Bergmanom. U procesu rada, mislim da su pripreme veoma važne, a kod nas se, na žalost, potcenjuje taj profesionalni segment. Nada nije kategorija kojoj je mesto u radu na filmu, sve treba da bude isplanirano, kako bi se napravio prostor da se dese spontane stvari. Lično najviše volim pisanje, probe s glumcima i montažu. Najmanje volim finansiranje, kada si primoran da otvoriš vrata svog života ljudima koji imaju moralne stavove amebe. Ne volim ni snimanje, jer tada, ukoliko si odgovorna osoba, postaješ rob cirkusu tehnologije, finansija i tuđih sujeta.