Koncert za dve marimbe

Na koncertima Beogradske filharmonije čuju se nestandardna dela i novi programi, često i sasvim nepoznati.
Poslednji koncert imao je zaokret i u pogledu solista, autora i izvedenih dela, u izvesnom smislu i u načinu izvođenja.
Hoakin Rodrigo (1902–1999) jedan je od najznačajnijih savremenih španskih kompozitora, ostvaren naročito u koncertantnom žanru (Koncert "Aranhuez" za gitaru osvojio je svetski muzički prostor).
Ove večeri njegov Madrigalski koncert, aranžiran za dve marimbe, izveli su članovi ansambla Beogradski perkusionisti, Srđan Palačković i Ivan Marjanović.

Delo sastavljeno od niza španskih igara više podseća na oblik koncertne svite nego na klasični koncert, mada pred sam kraj, u poslednjem stavu, sadrži veoma razvijene elemente kadenciranja i prikazivanja oba solistička instrumenta i dvojice muzičara sa osam palica u četiri ruke. No, nisu oni bili samo "udarači", uspevali su da izvuku prijatne melodije i ambijentalne zvuke iz svojih marimbi, što je publika prihvatila dvojako, jedni kao laku i neobaveznu muziku, drugi kao zov španskog tla, na našim prostorima uvek rado slušan.

Virtuozitet solista na instrumentima koje ne slušamo često, naročito ne kao solističke, obratio je pažnju na čitavu jednu grupaciju muzičara kojoj je tek dvadeseti vek doneo afirmaciju.

U drugom delu programa izvedena je simfonijska poema "Fra Anđeliko" američkog kompozitora Alena Hovhanesa (1911–2000), lepršava i jednostavna. Iako oba sa verskim nadnaslovima, Hovhanesovo i izuzetno Hindemitovo delo "Slikar Matis", jedno od kapitalnih u muzici 20. veka, dirigent Dorijan Vilson nam je demonstrirao mnogo manje religioznog, a mnogo više revijalnog i paradnog nego što se to očekivalo od ozbiljnih tema i kompozicija.

Umesto zagledani u Boga, u stalnoj borbi između anđela i demona, spušteni smo na zemlju i oslobođeni svih grešnih misli, kao i mogućih dubljih implikacija slušane muzike. Orkestar je to prihvatio, publika delimično. Mladost orkestra Beogradske filharmonije upravo i reaguje brzo i lako na čestu promenu ruku i ideologija koje je vode.

Koliko god se duvači ne isticali u prvom delu, sem po pojedinačnim zakašnjavanjima, u drugom su, posebno u Hindemitovoj partituri neštedimice praskali i prštali, impozantno i relativno čisto.

Do meditacije o životu, Bogu i čoveku, kao i do filozofije muzike – na ovom koncertu nije se dospelo.