Ideje prave spiskove za likvidacije

Izdavačka kuća „Arijadna” objavila je novi roman Milisava Savića (1945) pod naslovom „Čvarčić”. Petnaestogodišnja devojčica, malog rasta (kopile), rođena je u godinama raspada Jugoslavije. Odrasta u restoranu „Savska noć”, koji je i javna kuća za takozvanu beogradsku elitu. Milisav Savić je autor kultnih knjiga: „Bugarska baraka”, „Mladići iz Raške”, „Ljubavi Andrije Kurandića”, „Topola na terasi”, „Ćup komitskog vojvode”, „Hleb i strah”, „Ožiljci tišine”, „Princ i serbski spisatelj”. Radio je kao lektor za srpski jezik u Londonu, Njujorku, Firenci, Lođu, bio je ministar-savetnik u našoj ambasadi u Rimu. Prevođen je na mnoge evropske i svetske jezike i dobitnik naših najznačajnijih književnih priznanja.

Romanom defiluju bogataši, mafijaši, profesionalne ubice, agenti, diplomate, prostitutke... Roman govori o strašnim devedesetim?

Da, ali u tom pogledu ne otkriva ništa novo. Devedesete godine me ne zanimaju kao društveni fenomen, već kao jedna od mogućih književnih priča. A ta priča zasnovana je na intertekstualnosti, na dijalogu sa „Ilijadom”, bajkama, krimi i erotskim žanrom, obrazovnim romanom, Bulgakovom, pa i sa mojim knjigama „Bugarska baraka” (crna proza) i „Ujak naše varoši” (fantastika).

Prepoznatljiva je i priča o ubistvu novinara Rugalice (Slavko Ćuruvija). Da li Vi tužilaštvu nudite trag: beli „golf”, prva tri broja 883, ili još jednom mistifikacijom odlažete rešenje slučaja?

Niti nudim rešenje, niti mistifikujem. Po mom romanu, potpuno je nebitno ko je likvidirao nesrećnog novinara (najverovatnije neki hit man bez grama mozga), bitna je ideja koja stoji iza njegove likvidacije. Ideje su te, ne samo retrogradne, već i one „progresivne”, koje prave spiskove za likvidacije, koje ubijaju. Koliko je samo ljudi likvidirano u ime hrišćanstva, komunizma, patriotizma...? Još smo daleko od društva – zaključuje junak mog romana – u kome se zbog ideja neće ubijati.

Junaci knjige izmišljaju tajni jezik. Da li je ta šifrovana azbuka odgovor na represiju režima?

Samo na prvi pogled. U stvari, to je reakcija na jedan lažni, praznjikavi, birokratski jezik. To je i traganje junakinje za svojim identitetom. Pa i njeno nesvesno otkrivanje da ima književnih ambicija. Jer književnost poseduje, u suštini, svoj poseban, tajni jezik.

Ne štedite Miloševićevu vlast, ali ste vrlo kritični i prema „petooktobarskoj revoluciji”, i svemu što je ona donela?

Moja junakinja nije završila „univerzitete” samo u javnoj kući, u jednom udbaško-mafijaškom okruženju, već i demonstrirajući protiv Bejbi Kralja. Ona je svesna da pripada „kontejnerskoj” generaciji, ali sav taj njen angažman više je estetske prirode nego političke. Njoj je čak Kralj Vožd ili Kralj Zloća, s kojim će se i direktno susresti (Pinki je video Tita!), simpatičan, pa će ga čak nazvati Kraljem Zatvorenikom i Mučenikom. Sprdnja ili groteska je njen način komunikacije sa svetom (osnivanje sopstvene mafije i partije, ucenjivanje svojih drugara). Pa i sam peti oktobar prikazan je na groteskno-fantastičan način. Glavni kritičar onog što sledi posle petog oktobra jeste njen ujak, čovek petog oktobra.

Čvarčić će spaliti javnu kuću u kojoj se odvija dobar deo njene priče (javna kuća ostaje ista i za vreme Bejbi Kralja i posle njega), kao simbol one moći koja je jednu zemlju pretvorila u „đubretarsku”, ali time ne dobija bitku. Ništa joj ne ostaje nego da sve učini da se pridruži vladajućoj nomenklaturi.

Dobili smo nove bogataše prema kojima su oni crveni bili čisti proleteri?

Svako brzo i neprirodno bogatstvo nastalo je na suzama i patnjama drugih. To se dogodilo i kod nas, uz pomoć ratova. Pojavom novih bogataša – „lopurda” iznenađeni su u mojoj knjizi nekadašnji saborci i kasnije oponenti (disidenti) Kralja Crvendaća (Tita). U ime socijalne pravde oni su postreljali ili pohapsili sve bogataše, a njih eto opet, niču kao pečurke posle kiše. Da ih ponovo izvode pred preke sudove, ne samo što ne mogu, već što se to pokazalo i besmisleno (eto, kako ideje ubijaju: sreća se ne postiže ako se unesreće drugi). U očaju se jedan moj junak, inače bezvernik, pita da li nove „lopurde” znaju za Boga (hoće reći, boje li se Boga). Naravno da ne znaju. Ali će upoznati nekog drugog. Đavola, Bulgakovljevog Volanda. Ako im iko može doći glave, to je onda Repati.

Homerova „Ilijada” omiljena je knjiga glavne junakinje. Jugoslavija je doživela sudbinu Troje?

Pa jeste. Za propast Troje, po Homeru, podjednako su krivi i ljudi i bogovi. To se, po mišljenju moje junakinje, desilo i sa Jugoslavijom. Za njenu propast dobrim delom krivi smo i sami. A dobrim delom i zato što su „bogovi” tako odlučili.

Jedan od junaka je Trapavi Durut. On, za razliku od Čvarčića, pravu sliku sveta nalazi u knjigama. Može li književnost da ublaži surovu stvarnost?

Bukvalno – ne. Ali bi stvarnost bez književnosti bila još surovija.

Ne mislite baš najbolje o današnjoj književnosti. Vaša junakinja kaže: pišu se splačine, upakovane u ukrasnu hartiju?

Taj iskaz je relativnog značenja. Njime junakinja najavljuje svoju šokantnu i neobičnu autobiografiju. Lično nikad ne bih takvim iskazom opisao srpsku književnost.

Da li Vam se, prilikom čitanja već objavljenog romana, učinilo da „petooktobarska revolucija” (i njen učinak) nije bila dovoljan predložak za ovaj roman?

Pitate me, drugim rečima, da li sam izabrao pravu temu za roman. Neki pisci smatraju da postoje važne i manje važne teme. Jedan naš poznati pisac rekao je da onaj ko nije pisao o dva najveća zla dvadesetog veka – o fašizmu i staljinizmu – i nije pisac. Doduše, taj svoj stav revidirao je kad je shvatio da njegov omiljeni pisac Nabokov nije napisao ni reč o sibirskim logorima.

Moj roman vrti se oko teme ljudske nepravde. Ali ta priča ispričana je kroz priču o ljudskim stopalima iz vizure devojčice. Ako se roman dešava u javnoj kući najvišeg ranga, sve seksi-scene svode se na opis ženskih i muških stopala i njihove obuće. Ne nosi slučajno seksualni manijak čizme. Sve smrti u romanu (od dečaka demonstranta, preko novinara, do ujaka) svode se na opis stopala i obuće umirućih.

Svakako da postoje značajne i manje značajne teme. Ali je priča, forma, postupak – ono što daje presudan značaj temi. Drugim rečima, realnost je uvek ista, samo je priča o njoj drugačija.

Zoran Radisavljević