Uzdizanje beznadežnog slučaja

Kada je letos stigao na Mali Kalemegdan postao je trener tima koji ne postoji, u klubu nad kojim je lebdeo mač stečaja. Zlobnici su govorili da je preuzeo Crvenu zvezdu jer niko drugi nije hteo, ali onima koji su je prežalili i sahranili, Mihailo Uvalin (39) poručio je da će im zapušiti usta požrtvovanjem i napornim radom. Sastavio je tim od klinaca koji nigde nisu igrali ozbiljnu košarku, ali posle šest startnih poraza shvatio je da ono što je zamislio ne može da funkcioniše i da mladost po svaku cenu nije realna opcija u ligi koja nema milosti. „Začinio” je sa dva iskusna Amerikanca i Zvezda je krenula, kao magnet privukla veliki broj poklonika mlade generacije, čiji je omiljeni lik postao upravo trener.

Kako se osećate kad skoro pet hiljada ljudi dođe u „Pionir” i na više nego jasan način stavi do znanja da veruje u ono što radite?

– Prvi dobar znak bila je njihova podrška i u trenucima kad smo bili u „debelom” minusu. Naterali su nas da se još više angažujemo i posle tri uspeha na domaćem terenu protiv izrazitih favorita stvorena je uslovno rečeno pobednička atmosfera. Drago mi je da su prepoznali da se rađa nova Zvezda i udahnuli su nam neverovatnu energiju. Kad se igraju onakve završnice kao protiv Cedevite, tada više nije bitan novac ili bilo šta materijalno. Moja i reakcija igrača su u saglasju sa onim što dobijamo sa tribina i to je radost u najlepšem smislu. Naravno, kada se završi utakmica opet smo svesni problema koji nas prate i opominju. Napravili smo dosta, ali to apsolutno nije dovoljno jer smo i dalje u opasnoj zoni.

Šta vas posebno raduje kada se osvrnete na pređeni put?

– Bili smo beznadežni slučaj i kao tim i kao klub, a sada smo u situaciji da možemo da budemo konkurentni. Ono što me čini zadovoljnim kao trenera i čoveka je kad narednu utakmicu u Ljubljani očekujemo u veri da ćemo da je dobijemo. To nije bio slučaj na gostovanjima u Nimburku, Podgorici i Laktašima, kada mi je jedina misao bila da ne izgubimo 30-40 razlike, što je za Crvenu zvezdu i njenu veliku armiju navijača neprihvatljivo. U međuvremenu smo dosta toga promenili. Ponašamo se kao ljudi koji svoj posao odrađuju na najbolji moguć način, a navijači su pozitivno reagovali na takav pristup koji je Zvezdi možda nedostajao u prošlosti.

Očigledno je da su na to uticale i trenerova energija, karakter i stil. Navijači o vama govore gotovo s ushićenjem?

– Najvažnije je da u sistemu kakav imamo igrači prate šta trener traži i na koji način ide ispred njih. Tako prepoznaju put i stvara se grupa koja može da reaguje na pravi način. Naravno, preduslov je da se okupe ljudi iste energije, „od krvi”. Činjenica da navijači to prepoznaju, obaveza je da se na narednoj utakmici napravi novi korak. Bilo je, da se ne lažemo, utakmica gde nisam uspeo da kontrolišem ono što se događalo na parketu.

Kako reagujete na opasku da ste promenili dosta igrača od početka sezone?

– Kad nema sistema koji funkcioniše godinama to je normalno. Počeli smo od nule, bez baze, a košarka se ne igra na papiru, sa nedokazanim kvalitetom. Sređujemo se polako mada i dalje ima praznog hoda, ali kad istrčimo na parket ljudi mogu da se zaplaše, što bi se reklo.

Dugo ste radili u inostranstvu, osvajali trofeje, a dobar deo javnosti misli da ste u Zvezdu došli da „vežbate”. Otkrijte tu „vezu”?

– Kao mali počeo sam da treniram košarku jer sam je voleo. Onda sam shvatio da volim i taj klub. Nikad nisam imao želju da odem na komšijski teren Partizana. To mi je izgledalo kao granica, strana zemlja. Radio sam u ozbiljnim klubovima, ali nigde se nisam osećao tako prijatno kao u Crvenoj zvezdi. S druge strane, ne mogu da kažem ni da mi je bila životna želja da budem njen trener.

Internet je preplavio snimak „tajm-auta” kad žestoko vičete na Amerikanca Janga i bacate mu tablu za crtanje pod noge. Mišljenja navijača su apsolutno pozitivna uz konstataciju da je Zvezdi potreban trener koji ume da lupi šakom o sto. Kako ste Amerikance uspeli da stavite u kalup, Jang je čak izjavio da se plaši trenera?

– Od prvog odlaska u inostranstvo trudio sam se da dobro skautiram Amerikance kako bi imao igrače koji su korisni za sistem a ne ličnu statistiku. Nikad ih nisam izdvajao i privilegovao već tražio da rade sve što i ostali, čak sam ih više pritiskao i uslovno rečeno maltretirao. Jang je mlad igrač koji je pre Zvezde igrao samo na koledžu i imao „titulu” koja mu je davala za pravo da se ponaša na način koji se kosio i sa zakonom. Želimo da ga izvedemo na put i kao čoveka pa sam zbog toga ponekad malo grub.

Zvezda je dugi niz godina bez trofeja, a u poslednjih deset promenila je čak 11 trenera. Koliko vas to opterećuje?

– Teško je raditi u klubovima koji ne poštuju ulogu trenera na pravi način. Moj posao nije vezan samo za treninge i utakmice već prevashodno za stvaranje sistema, što iziskuje vreme. Mislim da se Zvezdin pravac vidi, a nikad nisam imao problem da radim pod pritiskom.

Šta bi za vas predstavljao uspeh ove sezone?

– Opstanak u ligi, da i dogodine igramo u regionalnom takmičenju, stvorimo bazu od bar pet-šest igrača za narednu sezonu. Važno je da svi imaju istu šansu, da nikom nije dat oreol zvezde i prilika i da pomisli da je iznad sistema.

M. Stojaković