Strast je uvek gubljenje pameti

Branislav Lečić (55), glumac i političar, prvak Jugoslovenskog dramskog pozorišta i potpredsednik Demohrišćanske stranke Srbije, otvorio je na televiziji B92 „šalter” za zapošljavanje mladih! Autor je i voditelj nove šou emisije „Idealni profil” koja se emituje nedeljom u 20 č.

U Beograd je, na Fakultet dramskih umetnosti, došao kao mašinski tehničar, a posle druge godine imao je glavnu ulogu u filmu „Specijalno vaspitanje”.

U prvom braku s Ivanom ima sina Ivana (13) i ćerku Anu (11), a u drugom s Ninom imaće dete početkom sledeće godine.

Šta nudite na „šalteru”?

Moj stav je da, uz zabavu, igru i kviz afirmišem rad i smanjim nezaposlenost u Srbiji. Jer, pobednici ove emisije dobijaju posao! Dosad sam imao tri, a planirano je da vodim 25 emisija. Iskreno govoreći, jedino je nezaposlenost pravi realni, problem u Srbiji. Bez posla je oko milion ljudi! Ove druge emisije slične vrste su okrenute samo zabavi.

Šta mislite o „Farmi”?

To su programi koji zadovoljavaju stav – „hleba i igara”. Ljudi imaju muku na poslu, a još im je teže kad nemaju posla: kad treba da plaćaju važe evropski standardi, ali je mogućnost da zarade – mala. S druge strane nivo tih emisija je često na donjoj granici pristojnosti.

Da li su Vas zvali u te emisije?

Nuđene su mi uloge, i naravno pare, da učestvujem. O količini tog novca ne mogu da govorim, jer je to za organizatora poslovna tajna. Ali, mogu da kažem da bih, kao specijalni gost, imao mnogo veću zaradu od one koju mogu da dobijem u ozbiljnom filmskom projektu.

Zašto ste onda odbili?

Ništa nemam protiv trgovine. Ali, neke „roba” nema cenu. Nikad nisam trgovao svojom suštinom i tako će ostati zauvek. A svako zna šta je njegova suština. Ima, nažalost, i suprotnih primera. Ali, ja sam to znao još u vreme odrastanja.

Šta Vam je obeležilo odrastanje?

Veza sa prirodom. To mi je mnogo značilo, a danas mi nedostaje. Rođen sam u Šapcu i tu sam živeo do kraja srednje škole. Moj deda je sa Cera, iz Gornje Badanje, kod Tekeriša, gde je vođena Cerska bitka. Tu sam čuvao stoku, a i radio sve ostale seoske poslove.

A na kom mestu Vam je bio sport?

Uvek sam se bavio sportom. Moj otac Aleksandar je bio gimnastičar, pa je i mene uvukao u salu, na sve sprave. Zatim sam se opredelio za atletiku, za trčanje, a potom i za sve sportove s loptom. Voleo sam i borilačke veštine. Jedno vreme sam bio u rukovodstvu Karate kluba Napredak u Šapcu.

Od kad ste glumac?

Od upisa na Akademiju. U Šapcu sam završio Srednju mašinsku školu. Imao sam ideju da studiram mašinstvo, ali prijavio sam se i na Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu. Verovao sam da ću na Akademiji imati više vremena da razmišljam o životu. Želeo sam da ispitam sebe i saznam ko sam. Nisam baš bio siguran šta sam želeo da radim.

I kako ste se snašli u Beogradu?

Moji roditelji su se razveli. Ostao sam s majkom Živanom, krojačicom, pa sam prve dve godine studija bio u studentskom domu, a posle toga sam doveo majku u Beograd. Za stan u Šapcu dobili smo odgovarajući u Beogradu.

Kako Vam je bilo na Akademiji?

Lepše nego što sam očekivao. Bili su tu Vlada Kerošević, Dragoljub Denda, Enver Petrovci, Dara Džokić, Danica Maksimović... Mentor nam je bio Minja Dedić. I svi smo već posle druge godine radili u pozorištu „Dvorište” kod Petra Zeca i Mirjane Ojdanić. Tada sam dobio i prvu filmsku ulogu od reditelja Gorana Markovića u „Specijalnom vaspitanju”.

Koje uloge posebno pamtite?

Što se tiče emotivnosti, Aleksa Šantić mi je vrlo blizak, a što se tiče bunta, energetskog naboja i protesta prema svetu, to je lik Crnog iz „Sivog doma”. Ostvario sam likove Hamleta, Perikla, pa junake Sterije Popovića, Branislava Nušića...

Kakva su Vam iskustva iz politike?

U politici sam od 1991. kad sam sa Terazijske česme pozivao ljude da pruže otpor Slobodanu Miloševiću. Bio sam ministar kulture u vladi Zorana Đinđića, potom osnivač LDP-a s Čedom Jovanovićem, pa osnivač Pokreta „Moja Srbija”. A prošlog maja Pokret se stopio sa DHSS-om Vladana Batića. Nismo imali novac za život, a nisam hteo da budem rob tajkuna.

Da li ste zadovoljni kao političar?

Nisam zadovoljan iz vrlo jednostavnog razloga: shvatio sam da je politika jedna vrsta ambicije koja ima za cilj afirmaciju ličnosti, što sam ja ostvario kroz glumu, i da ima za cilj sticanje, bolje lične životne uslove... A za mene je politika bila nešto suprotno. Želeo sam opšte dobro. Mislio sam – ako svi bolje živimo i meni će biti bolje.

Kud plovi srpski politički brod?

Mislim da je taj brod samo jedan kontejner na velikom tankeru za koji se još tačno ne zna kuda ide. Ali, moguće je, isto tako, da ovo i nije loš put. Možda je dobro da se malo ućutimo i uklopimo u stanje opšte inercije. Plaši me samo aforizam: „Sutra će biti bolje nego prekosutra.”

A zašto je potonuo Vaš prvi bračni brod?

I moja posvećenost društvu je uticala na razvod. Zbog poslova koje sam obavljao nije me bilo tamo gde sam najpotrebniji – u kući.

Koliko je razvod od žene razvod i od dece?

Sa decom, pa i sa bivšom ženom održavam dobre odnose. Uostalom, deca su dve godine bila uz mene, a nedavno smo se, posle sporazumnog razvoda, dogovorili da deca budu s majkom. Ona se još nije preudala, ali ima svoj život. Fokus našeg zajedničkog interesovanja su sad samo deca.

Kako Vam je bilo između dva braka?

Nisam projektovan da živim sam, a sve ostalo: ljubav, seks, pažnja može da se nadoknadi druženjem. Ali, suštinski sam bio sam. To mi je bio problem. U pitanju je partnerstvo. Mogao sam da budem u nekoj ljubavi, ali ljubav je prošla, a i erotska veza ima isti kraj. Suština je u prijateljstvu onih koji se vole. Kad postoji prijateljstvo ljubav može čak i da se obnovi.

Koja Vaša emocija je najjača?

Strast je uvek jedna vrsta gubljenja pameti. I čovek zamoren realnošću voli, bar na trenutak, da izgubi pamet. Neki to traže u alkoholu, neki u drogi, a ja sam pre za strast. Ova emocija može da napravi mnogo dobra, ali i zla, jer, narušava neke druge odnose. Zato, ipak, mislim da je prijateljstvo najjača emocija u svim odnosima, od druženja do ljubavi. Iskreno prijateljstvo nema zamenu. Prijateljstvo je pitka voda koja nam uvek daje novu životnu snagu.

Kako na sve ovo gledate iz drugog braka?

Dvojako. Ne može čovek, kad se osvrne na svoj bivši život, da ne oseti određenu tugu, ako je iole poštovao i sebe i druge. Ali, ima tu i onog drugog – sreće. Jer, možda mi se ovo drugo ne bi desilo da nije bilo onog prvog. Onaj koji ne želi da ima novu ljubav, da ne bi ponovo osetio bol rastanka, osušio je sebe. Moramo u sebi uvek da sačuvamo ljubav, veru i nadu.

Čemu Vas uče žene?

One nas uče da budemo realni. One su uvek realnije od nas, imaju realnost koja je opipljiva. U stvari je čista metafizika i čudo. To je rađanje. Ona to ima u svojoj utrobi. Tu se stvara novo biće. Muškarac pošalje u ženu tu „poruku” i može da kaže: „Baš me briga”. Ali, ona to prima. Kod nje se otelotvoruje novi čovek. Zato je kod nje ljubav najkonkretnija. Ona rađanjem trpi bol i doživljava radost.: