Balkanska drama
Dok se ne stekne i ne ispolji jaka volja tamo gde treba, na najvišim instancama, u najvećim centrima političke (ekonomske) moći, nijedna afera, zloupotreba, zločin ne izlazi na videlo punom istinom o celini događaja. U tom pogledu medijski trud (u prikupljanju činjenica, pronalaženju svedoka, istraživanju dokumenata) koji vodi ka uverljivim zaključcima i ka vernoj slici zbivanja nije uvek presudan, ali je uvek veoma koristan. Ne samo što bi bez njega javnost duže čekala na važne informacije, nego bi zvaničnici koji, po dužnosti, odlučuju i presuđuju, sporije rešavali da se late svog posla.
Zato je danas, kad je autoritativno, iz Saveta Evrope, široko otvoreno poglavlje o kriminalnoj delatnosti OVK, posebno o trgovini ljudima i njihovim organima, lepo znati da je istraživački i dokumentaristički doprinos pružila i televizija B92. Ono što se našlo u njenoj emisiji „Tajna ’žute kuće’” svakako je delovalo kao pouzdan putokaz i snažan podsticaj da se nastavi novinarskim tragom i da se ozbiljno uzmu u obzir saznanja do kojih je na terenu došla TV ekipa.
Šta će na kraju od svega ispasti i hoće li se Hašim Tači uskoro u svetu tretirati kao premijer Kosova ili kao prevejani kriminalac, znaće se uskoro. A možda će se vremenom, zavisno od konteksta, dilema pretvoriti u zacementirani kontrast: za jedne heroj, za druge zločinac.
Ima toga na Balkanu... Povodom građanskih ratova iz devedesetih – Ratko Mladić. Povodom Prvog svetskog rata – Gavrilo Princip.
Iako smeštene u Sarajevo leta 1914. godine, prve dve epizode serije „Miris kiše na Balkanu” ne bave se ni Principom ni geopolitičkim potresima pokrenutim njegovim činom nego porodičnom intimom jevrejske porodice Salom. Koliko će opšte prilike uticati na njenu budućnost gledalac može da pretpostavi znajući za dramatičnost istorije Balkana, ali je već jasno da će njegov pogled biti usmeravan unutra, ka kamernom krugu u kom će se vezama srca a ne diktatom spoljnih okolnosti ukrštati sudbine glavnih junaka.
A dok ga ne zahvate dramski zaplet i naboj, gledaocu serija može da bude privlačna upravo zbog zalaska u jedno minulo vreme i jedan socijalni milje kojeg se naša televizija dugo i sve donedavno klonila.
Reditelju Ljubiši Samardžiću očito je bilo izazovno da rekonstruiše epohu i da s celim timom saradnika, u kome scenograf, kostimograf, direktor fotografije imaju važnu ulogu, postigne utisak o autentičnosti. I tu, po ukupnoj atmosferi, bolje izgledaju kamerni delovi i scene. Ali u svakoj prilici izvrsno deluju u svojim likovima Ljiljana Blagojević i Predrag Ejdus – već pokazavši da će im ove uloge biti upisane u lične TV antologije.