Kuća Piterovih

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Da je na beogradskom Dedinju, kuća bi bila više nego skromna. Veoma je dugačka, ali sasvim uska, reklo bi se da je nekako „banatska”. Formalno, svrstava se u američki „neoklasicizam”. Ono što je čini nacionalnom posebnošću jeste činjenica da je izgrađena pre dva veka i da je u njoj bezmalo isto toliko živela samo jedna porodica (njenih šest generacija). A to je u Americi, zemlji kratke istorije, zaista nešto retko.

Na to je želeo da nam skrene pažnju Centar za strane novinare, organizujući specijalnu posetu „Tudor plejsu”, imanju u vašingtonskoj četvrti Džordžtaun, koja je, pre nego što su iscrtane granice nacionalne prestonice, već bila poseban, važan grad i trgovačka luka na obali reke Potomak.

Spolja, čini se da je reč samo o još jednoj kući vašingtonske elite, koju od pogleda sa ulice skriva gusta flora i činjenica da je na uzvišici. Ništa ne impresionira ni kad se priđe bliže. Za kompletan utisak neophodno je da su uđe unutra, da se čuje priča o njenim vlasnicima, da se obiđe celo imanje na preko dva hektara, što po sebi nije neki prostor, ali, u poređenju sa okolinom, prava je raskoš.

U kući smo u kojoj je od 1814, kada je završena gradnja, živela porodica Piter. Njen prvi domaćin bio je Tomas Piter, sin prvog gradonačelnika Džordžtauna, koji je to postao zato što je pre toga bio uspešan trgovac duvanom i zemljišni preduzimač. Ali „Tudor plejs” se ne pominje po mlađem Piteru, nego po njegovoj supruzi Marti Kastis, koja je bila unuka Marte Vašington, supruge prvog američkog predsednika Džordža Vašingtona.

Unuci Marti majčin muž nije bio pravi deda: Džordž Vašington se sa 27 godina oženio bogatom udovicom, vršnjakinjom, koja je u prvom braku imala dvoje dece, a zajedničku nisu dobili. Imanje na brdu, s pogledom na Potomak (kao što se s vrha Dedinja vidi Sava), kupljeno je parama koje je unuka Marta nasledila od prodaje majčinog imanja (baka joj je slavnog muža nadživela dve godine), odnosno onoga što joj je ostalo posle podele s bratom. Plaćeno je tadašnjih 8.000 dolara (po jednom računu, to bi danas bilo oko 150.000).

Plan za gradnju je napravio porodični prijatelj dr Vilijam Tornton, lekar koji je bio uspešniji kao arhitekta (po njegovom nacrtu napravljeno je i prvo zdanje Kapitola, sedišta Kongresa). Kad je kuća 1814. dovršena, bila je samo jedna od mnogih sličnih (od kojih je mnoge projektovao takođe doktor Tornton, u to vreme tražen od onih koji su imali pare i želeli to i da pokažu).

Unuka Marta je umrla 1854. Kuću je ostavila najmlađoj ćerki, Britaniji Piter-Kenon, koja je u njoj ostala ceo svoj život dug 96 godina (preminula je 1911).

Njena je zasluga što je kuća opstala: za vreme građanskog rata sve slične su pretvorene u ratne bolnice (Džordžtaun je bio na nezgodnom mestu, baš između zaraćenih strana, Unije i Konfederacije), ali je Marta, iako je navijala za jug, mudro odlučila da svoj posed nameni oficirima severa.

Kad je rat završen u nju se vratila. Njen brat, koji je slično imanje imao na drugoj obali reke, u Arlingtonu, nije bio te sreće: posed je rekviriran i na njemu je danas čuveno vojno groblje.

Britaniju je nasledio njen unuk, Armisted Piter, koji je 1914. potrošio više od 8.000 ondašnjih dolara da je renovira, da uvede vodu i struju, pa čak i neku vrstu parnog grejanja.

Preuzeo ju je, 1960, njen poslednji vlasnik, Armisted Piter Treći. U to vreme, ona je već više muzej starih stvari, nego udoban dom: njena oprema je daleko ispod standarda tog doba, a para da se obnovi nije imao.

Zato je Piter Treći mudro odlučio da je zavešta državi, koja je preuzima posle njegove smrti, 1983. Muzej vrata otvara 1987. i kroz njih, kako nam kaže izvršna direktorka Fondacije „Tudor plejs, godišnje prođe oko 18.000 posetilaca, od kojih je svaki drugi – iz Vašingtona.

Četiri vlasnika i šest generacija jedne loze mnogo toga su prikupili za svojih života, i to je ono glavno što imanju na kojem nije živela nijedna istorijska ličnost, niti je održan bilo koji istorijski događaj, ipak daje istorijsku vrednost. Prolazak kroz salone, ne veće doduše od dnevnih soba u pristojnim beogradskim stanovima, gde je ostao autentičan nameštaj, neka je vrsta putovanja kroz vreme. U porodičnoj arhivi je ostalo oko 4.000 fotografija, u fioci jednog radnog stola je nađeno jedno od samo tri sačuvana pisma koja je Džordž Vašington pisao svojoj Marti (prilično intimno, počinje s „Najdraža”). U kuhinji su i autentični tiganji, šerpe i lonci (stari veliki šporet na gas i ugalj je samo uspela replika), u kredencima čak oko 50 kompleta porcelana. Sa svim tim lakše je zamislite kako su dobrostojeći Amerikanci tokom dva veka živeli i kako su se zabavljali.

Videli smo i prostorije za poslugu, sastavni deo svake bolje kuće tog vremena. Posluga je bila plaćena (batleri) i „domaća” (robovi). Amerika ne može da pobegne od prvobitnog greha svoje demokratije.

„Ostavili su nam kuću, ali ne i pare da je održavamo”, žali nam se Hiter Berlou, direktorka komunikacija i razvoja.

Zato „Tudor plejs” nije samo muzej. Muzej je u kući, ali zato je vrt raskošan, pa na scenu stupa američko preduzetništvo: može da se iznajmi, za svadbe, rođendane, pa i piknike. Od 150 dolara na sat za manje društvo, do 8.500 za veliko slavlje...