Gradovi su duša romana

Srpska književna zadruga, u biblioteci „Savremenik”, objavila je tri nova romana mladih spisateljica: Aleksandre Mokranjac „Opsenarenje” (roman za popodne), Vesne Kapor „Tri samoće” i Ivane Popović „Beogradska”. Zajedničko ovim romanima su priče o gradovima Parizu, Nevesinju, Beogradu… Biblioteka „Savremenik” pokrenuta je pre Drugog svetskog rata, a u njoj su svoja dela objavljivali: Bora Ćosić, Dragomir Brajković, Milisav Savić, Vidosav Stevanović, Bratislav R. Milanović…

Aleksandra Mokranjac rođena je u Beogradu, diplomirala je na Arhitektonskom fakultetu. Svoj prvi roman – „Transkripcija” objavila je u izdavačkoj kući „Geopoetika” (2006).

Kao sveobuhvatna ogledala ljudskog duha, ističe Aleksandra Mokranjac, gradovi imaju svoje blistave, i one druge, patinirane strane. Gradovi u kojima se odvija „Opsenarenje” – Pariz, Beograd, Venecija, Bern i pomalo Nešatel – nisu manje duša romana od njegovih živih protagonista, mahom Beograđana. A Beograđani, ma gde rasuti – ostaju u srcu zauvek Beograđani. Ovaj čudesan znak raspoznavanja, godine boravka van zavičaja samo pojačavaju. Kod intelektualaca pogotovo, jer Beograd formira subverzivnog, naviknutog da krije to što je, jer je „ulica” u Beogradu uvek jača, glasnija, prodornija… Ona nameće svoje zakone, proglašava se merilom stvari…

Otisnute u svet, iz naoko različitih pobuda, ličnosti „Opsenarenja”, uspešne, ili na putu da to postanu, krasi i inat, opet – tipično beogradski. Odličan izvozni proizvod, ako je dobro doziran. Usred večitog „imati ili biti”, izvesni su samo trenuci, u njih staje čitav život, pa vremenski tesnac, svima nam ostavljen da još nezapočeto dovršimo, postaje sjajna vežba sažimanja, paradigma – roman za popodne.

Vesna Kapor rođena je u Nevesinju, završila je Filološki fakultet u Beogradu. „Tri samoće” je njen prvi roman.

(/Slika2)Pisanje kao način otkrivanja večito istih, duboko skrivenih trenutaka kroz koji se prelama čovekov život, a samim tim kvalifikuje i vreme kao ishodište promena i istosti, naglašava Vesna Kapor, opsesija je istinskih tragača. Uvek je, u časovima nedoumica otvarala, recimo, Prusta, Dirasovu ili Čehova. Životi, životi i uvek samo životi ljudi. Trenuci lomljenja epoha, pobeda bilo koje ideje, tehnološki napredak, uvek su, za neke umetnike kao istraživače najbitnijeg, počinjali i završavali nevidljivim treptajima i časovima, izvan budnog oka istorije.

„Tri samoće ili mjesto nedovršenih stvari” je samo nastavak njenog traganja i pokazivanja opštosti kroz pojedinačno, lično. Ova priča je nju pronašla i morala je biti ispisana baš na ovakav način. Zgusnuto, slojevito, nedorečeno. Bolno. Obezimenjeni grad kao simbol opštosti sveta, obezimenjeni ljudi, koje određuje samo status ili profesija, deo su priče koja može biti smeštena bilo gde i u bilo koji odsečak vremena. S druge strane, ispred, uslovno rečeno kulminacijskog dela romana, poglavlja „Razdor” – stoji crtica kao posveta, ipak, jednom mestu na kugli: Nevesinju, „Mjestu koje i postoji i ne postoji...” Tako se cela priča, negde pretače u omaž ljudima i gradu na razmeđi svetova i vekova. Roman je potvrda da je samoća suštastveno ista, da je smrt nepromenljiva kategorija, svuda na svetu, da će ratova biti, hteli mi to ili ne, i da je Varoš metafora onog mesta u nama kroz koje se dodiruju svetovi.

Ivana Popović (1986), najmlađi je autor Srpske književne zadruge. Studira defektologiju. Njen roman se, jednostavno, zove „Beogradska”.

(/Slika3)Roman „Beogradska”, kaže, demistifikuje jednu od intrigantnijih sfera života i interesovanja, i sadrži sva obeležja savremene književnosti, a opet se ne može vezati za opise kao što su komercijalno, prosto i preterano. Njegova veličina je upravo u tome što se svakidašnje dileme, situacije, grehovi i dobra dela, predstavljaju surovo ogoljeno i uvlače pod kožu čitaocu na jedan krajnje neprimetan i nežan način. Glavna junakinja, svojom iskrenošću, čitaocima pruža i otvara nove prostore za razmišljanje u koje možda nikada nisu zalazili. U svojoj borbi sa životom, ona je smela, plašljiva, pametna, i glupa, ali nikada dvolična i nedorečena.

Irena, glavna junakinja, zaslužuje razumevanje i poštovanje čitalaca, čak i onda kada se njeni potezi kose sa opšteprihvaćenim normama. Ulazi na mala vrata, čistoga srca, pravo u srce, i lako zadobija podršku onoga koji u rukama drži „Beogradsku”. Ona proživljava naizgled običan život, ali, za promenu, okružen stvarima koje su nazvane pravim imenom. Iako sporedni, i ostali likovi značajni su za radnju romana. Oni, zajedno sa Irenom, počinju, razrađuju i zaključuju nadasve ljubavnu priču, imajući na umu da ništa nije postignuto ukoliko nema pouke. A pouka ima više.

U romanu se koristi specifičan jezik. Beogradski sleng, objašnjava Ivana Popović, upotrebljen je tačno onoliko koliko bi trebalo. Za taj „ulični način” pričanja jedne priče – ponekad nema mesta, i baš će tu, gde je suvišan, biti izuzet. Ipak, mladalački izraz ostaje i tamo gde nisu psovke, a ljubav prema Beogradu čak i onda kada je, naizgled, nema.