Evropa etničkih nesuglasica

Mesto Ostrovani, na istoku Slovačke, ima svoj „berlinski zid“. Visok je 2,2 i dugačak 150 metara, služi da žitelje slovačke nacionalnosti drži podalje od njihovih najbližih suseda – Roma. U izgradnju impozantne betonske barijere potrošeno je 13.000 evra, ali meštani Slovaci su – zadovoljni. Kako je komšijama s druge strane, ne interesuje ih.

Sličan zid postojao je i u češkom gradu Usti nad Labem, u istoimenoj pokrajini, i ko zna gde sve još. I ne radi se uvek o Romima, slični „zidovi“ grade se i prema drugim etničkim manjinama, nacionalnim i verskim grupama... Svuda tamo gde je stvorena atmosfera kako su upravo ti pripadnici manjinskih grupa krivi za sve nedaće kojima je izloženo, takozvano, većinsko stanovništvo. Doduše, nisu baš svuda spremni da dižu betonske prepreke, žičane ograde i slično. Podvojenost je često prisutnija tek u glavama ljudi. I to širom ujedinjenog Starog kontinenta.

Evropa bez unutrašnjih granica, Evropa jednakih... bile su ideje vodilje onih koji su o ovom delu sveta maštali kao o zajedničkoj domovini. Evropska unija, kao ovaploćenje te ideje, trebalo je da „ispegla“ sve razlike među ljudima, da pomiri surevnjivosti naroda rasutih od zapada do istoka, od severa do juga, da svakome pruži jednaku šansu. Trebalo je da obesmisli svaki separatistički pokret, rasnu ili etničku netrpeljivost... Ali, uzalud.

Od samog nastanka, kada je pod svojim okriljem, a pod imenom Evropska zajednica, okupljala tek šest država (Belgiju, Francusku, Zapadnu Nemačku, Italiju, Luksemburg i Holandiju) pa do danas, kada ova porodica ima 27 članica, pojedine manjinske zajednice,koje su se sticajem istorijskih okolnosti našle van okvira matičnih država, ne retko, imaju manje prava od drugih, većinskih. Ovo je posebno na dramatičnosti dobilo kroz proces širenja EU na države, bivšeg takozvanog istočnog bloka.

Kao da je upravo to širenje mnogima otvorilo, do tada prigušene, apetite. Rumuni bi da prisvoje deo Moldavije, i na tome rade deleći Moldavcima rumunsko državljanstvo i šakom i kapom, i otvarajući im na taj način vrata u EU. Ali, ovu najsiromašniju državu na kontinentu merkaju i u Rusiji i Ukrajini. Rusi ovde (u Pridnjestrovlju) drže čak i izvestan broj svojih vojnika, zvanično, kao čuvare skladišta municije preostalih posle raspada SSSR-a čiji deo je bila i Moldavija.

Mađarske manjine u Slovačkoj, Rumuniji, Hrvatskoj, Srbiji, smatraju da su im prava koja trenutno uživaju nedovoljna i da će nacionalno (šta god pod time podrazumevali) moći da se iskažu tek kada se u potpunosti sjedine s maticom. U Budimpešti ne kriju da i tamo slično razmišljaju. Isticanje nacionalnih atributa, školovanje na „maternjem“ jeziku, ispovedanje „svoje“ religije... samo su početni zahtevi u tom smeru. Odgovori na pomenute zahteve nisu ništa manje iracionalni. Robert Fico, doskorašnji slovački premijer, na primer, insistirao je i na uvođenju zakona po kojem bi svako ko živi u toj zemlji, bez obzira na nacionalnu ili etničku pripadnost, a ne koristi slovački jezik na adekvatan način, bio kažnjen s 5.000 evra. Teško je i verovati da bi ovako suprotstavljeni stavovi mogli bilo kada da iznedre bolje međunacionalne ili međuetničke odnose.

Bugari na sve načine pokušavaju da se otarase Turaka, Grci muku muče sa Albancima, baltičke države, u nastojanju da se što pre oslobode nasleđa sovjetskih vremena, „zaboravljaju“ na prava koja pripadaju njihovim građanima ruskog porekla, krimski Tatari traže svoja prava, ruski nacionalisti svakodnevno kidišu na došljake s Kavkaza ili iz azijskog dela zemlje, u Čečeniji je u dva navrata vođen rat najširih razmera, Gruzija je „prokockala“ Abhaziju i Južnu Osetiju... Evropska unija nije uspela da reši ni sopstvene probleme izazvane etničkim i nacionalnim različitostima (separatistički pokreti i te kako su aktivni u Španiji, Francuskoj, Italiji, Velikoj Britaniji, Belgija je pred raspadom...), a širenjem na istok dobila je nove, možda i teže.

Ali, vratimo se na početak priče. Kada su u pitanju Romi, „narod bez države“, neodoljivo se nameće misao da su davanjem prava svim žiteljima u Uniji da se slobodno kreću kuda žele, prepreke za ovu etničku grupu koje su i do sada bile brojne, postale još nepremostivije.