Masakr u oazi nenasilja

Od našeg stalnog dopisnika
VAŠINGTON, 3. oktobra – Zločinu nigde nije mesto, ali je ovo poslednje mesto na planeti gde je smeo da se dogodi, jer je izvršen nad ljudima kojima je mir zaista svetinja – kaže Rejmond Bajel, ekspert za kulturu amiša. U njihovom pensilvanijskom naselju, revolveraš "iz spoljnog sveta" masakrirao je učenice. Ta tragedija potresla je Ameriku više, čini se, nego druge slične jer upozorava da se nasilje toliko raširilo da više ne štedi ni oazu apsolutnog nenasilja za kakvu važi naseobina amiša.

Ta vrlo specifična hrišćanska grupacija – anabaptista – organizovana je tako da ima što manje dodira sa savremenim svetom a naročito sa onim njegovim karakteristikama koje doživljava kao agresivne ili bar uznemiravajuće po njihovu porodičnu i kolektivnu harmoniju. Amiši mahom izbegavaju ono što većina savremenika smatra simbolima napretka – električnu energiju, telefon, automobile, ne gledaju televiziju, ne koriste internet. Uglavnom se bave poljoprivredom i prodajom tako dobijenih proizvoda kojima cena raste kao zdravoj hrani, dobijenoj bez upotrebe hemikalija.

Izdvojeni iz protestantizma 17. veka u Švajcarskoj, u SAD su počeli da se doseljavaju u 18. veku, bežeći od verskog progona i prinudnog služenja vojske. Sada ih je u ovoj zemlji oko 200.000, komuniciraju na engleskom, nemačkom sačuvanom iz postojbine, kao i jezičkom kombinacijom poznatom kao "pensilvanijski dač".

Izuzeli su sebe iz američkog socijalnog osiguranja a nemaju ni policijsko obezbeđenje, niti neki oblik svog sudstva, jer smatraju da su pod Božjom zaštitom. Kriminala među njima gotovo da nema, kaže Donald Krejbil, stručnjak za amišku kulturu. Oni "ozbiljno shvataju Hristove reči voli svog neprijatelja i ne čini zlo bližnjima", objasnio je za "Ju-Es-Ej tudej".

Kamiondžiju Čarlsa Karla Robertsa (32), u svom naselju zvanom Rudnici nikla (po negdašnjim kopovima) i kutku sa imenom koje označava raj, dočekivali su kao dobrodošlog partnera jer je mleko od njihove stoke odvozio, po ugovoru, na industrijsku preradu. Ali, juče je posle obavljenog jutarnjeg posla taj otac troje dece banuo u jedinu učionicu, za svih osam razreda, amiške škole – natovaren s dva revolvera, puškom, 600 metaka, i ostalim arsenalom neophodnim za privatni rat sa samim sobom i okolinom.

Dečake i nekoliko žena je pustio da izađu a onda se zabarikadirao, vezao 11 učenica, uzrasta od šest do trinaest godina, a kad se policija približila – svim tim svojim malim taocima je, na egzekutorski način, ispalio kuršum u glavu. Na licu mesta su izdahnule tri devojčice, još dve su umrle u bolnicama gde se lekari bore da spasu živote ostalih koje se nalaze u kritičnom stanju.

Ubica je, pre nego što je i sebi oduzeo život, mobilnim telefonom javio supruzi da "mora da se osveti za nešto što se dogodilo pre 20 godina", ne objasnivši o čemu je reč. Meštani ne mogu sebi da dođu od čuda da je "jedan od njih" počinio takvo zverstvo nad nemoćnom decom koju su roditelji vaspitavali da se klone svakog nasilja, čak i da mu ne pružaju otpor.

Bio je to i drastičan slučaj sukoba civilizacija: pojedinačnog nasilnika i zasebne miroljubive zajednice. Zakonodavci bi morali da donesu propise kojima bi ograničili sada široku dostupnost naoružanja i zaštitili nedužne od sumanutih revolveraša – ponavljaju sada mediji, posle niza izjalovljenih sličnih takvih apela.

Masakr neće bitno promeniti ni način života amiša – kažu poznavaoci njihovih normi i običaja. Pretrpljeno zlo će, dodaju, uzeti kao još jedan dokaz da su se ispravno izdvojili iz okolnih "savremenosti". Uz to će, kažu, u skladu sa samima sobom, otići do udovice ubice njihove dece – da joj izraze saučešće jer i nju smatraju žrtvom…