Štiti li zakon potrošače

Na naše veliko razočaranje Nacrt zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga ne štiti potrošače niti prepoznaje kategoriju potrošačkih kredita već uvodi nove kategorije u zaštiti banaka od korisnika finansijskih usluga, navedeno je u saopštenju Pravnog tima Nacionalne organizacije potrošača koji je redakciji „Potrošača” uputio pismo sa primedbama na predlog ovog zakona. Inače, ovaj propis trebalo bi da stupi na snagu već od 1. januara, kada i Zakon o zaštiti potrošača.

NOPS u ovom pismu upozorava na sledeće:

– prema predlogu zakona korisnikom finansijskih usluga označavaju se fizička lica, uključujući i preduzetnike, koje koristi ili je koristilo finansijske usluge ili se obratilo davaocu finansijskih usluga radi korišćenja usluga. Postavlja se pitanje da li se kroz odrednicu „je koristilo” finansijske usluge provlači i retroaktivna primena zakona, pa ako to jeste, to se mora posebno obrazložiti

– u pogledu davaoca finansijskih usluga zakon govori o bankarskim uslugama, finansijskom lizingu, uslugama osiguranja i finansijskim nagodbama. Ako se striktno primeni zakon, bez zaštite ostaju potrošači koji dobijaju finansijske usluge od lica koja nisu zakonom navedena

– veliki i najvažniji nedostatak zakona je neregulisanje one materije zašto je uopšte i potrebno doneti ovaj zakon, a to je pitanje kamate koja pada na teret korisnika finansijskih usluga. To pitanje praktično uopšte nije regulisano. U zakonu se kamate izjednačavaju sa troškovima kredita, što je i teorijski i praktično nedopušteno, uz upućivanje na propise NBS u vezi EKS (čl. 11 zakona), čime se važna materija ostavlja da se reguliše podzakonskim aktom. U zakonu nema propisa o najvažnijem delu ugovora kojim se pružaju finansijske usluge, tj. o tome koja je najviša dozvoljena ugovorena kamatna stopa, obavezi iskazivanja kamatne stope na godišnjem nivou, zabrane anatocizma, načinu obračuna konformne kamatne stope za ugovore sa rokom dužim od godinu dana. U zakonu je predviđena mogućnost moratorijuma – zastoja u otplati za određeni period (čl. 28 st. 2.) i to u delu zakona koji reguliše docnju. Moratorijum,međutim, zavisi isključivo od volje davaoca finansijske usluge, što praktično ne predstavlja nikakvu zakonsku zaštitu za korisnika finansijskih usluga. Zakon ne predviđa ograničenje da kamata prestaje da teče kada dostigne visinu glavnog duga, kao pravilo, niti u kojim slučajevima je dozvoljen izuzetak od tog pravila (npr. stambeni krediti). Mi se zalažemo da moratorijum kredita obavezno nastupa kao pravilo kada visina kamate sa ostalim teretima, dostigne visinu glavnog duga (objektivni kriterijum za moratorijum, a ne subjektivni kao što je to teško imovinsko stanje korisnika usluga iz čl. 28 st. 2. zakona). Zakonom bi trebalo predvideti izuzetak za one ugovore koji imaju ročnost dužu od npr. 10 godina (npr. stambeni krediti)

– zakon za slučaj docnje upućuje na opšte propise koji regulišu zakonsku zateznu kamatu. Smatramo da treba u zakonu posebno regulisati zakonsku zateznu kamatu gde bi se primenila i Direktiva 2000/35/EC Evropskog parlamenta i saveta, prema kojoj se zatezna kamatna stopa određuje kao referentna kamatna stopa Centralne evropske banke uvećana za sedam procentnih poena, računato na godišnjem nivou putem prostog metoda obračuna kamate. Ovo podrazumeva da nema indeksacije kamate, pripisa kamate glavnice i obračuna kamate na kamatu, te da se zaštita glavnice od obezvređivanja mora ugovarati na način nezavisan od obračuna kamate

– zakon nema ni propis o nedozvoljenoj kamati, tj. zelenaškoj kamati, ni sankciju za slučaj ugovaranja zelenaške kamate. U uporednoj praksi najrazvijenijih zemalja tržišne privrede propisane su najviše dozvoljene kamatne stope, odnosno one koje se u pogledu visine imaju smatrati zelenaškim kada su korisnici finansijskih usluga izričito ili posredno (preko visine kredita) fizička lica

– zakon nema ni dispozitivne odredbe o tome koja se kamatna stopa primenjuje u slučaju kada je npr. trgovac odobrio plaćanje robe ili usluga na odloženo, ugovorio da se plaća kamata, ali kamatna stopa nije ugovorena

– zakon ne predviđa ni kriterijume po kojima davalac finansijske usluge može proglasiti da je dug korisnika finansijskih usluga po ugovoru dospeo i pre nego što je nastupila dospelost prema uslovima predviđenim ugovorom

– zakon ne predviđa ni koje troškove davalac finansijske usluge može preneti na teret korisnika finansijske usluge, naročito nema zabrane da se naknade iskazuju i nameću u procentualnom iznosu. Time bi se rešenja iz dosadašnje sudske prakse praktično primenila i u Zakonu kroz EKS

– zakon ne reguliše posebno osetljive ugovore o finansijskim uslugama, posebno ugovor o revolving kreditu, gotovinske kredite i pravnu situaciju regulisanja obaveza po minusnom saldu po tekućem računu i kreditnim karticama

– zakon nema ni zakonsku zabranu da se po ugovorima o finansijskim uslugama kao obezbeđenje naplate ugovaraju i naplaćuju sopstvene menice korisnika finansijskih usluga. Mogućnost korišćenja sopstvenih menica prvo onemogućava korisnika finansijskih usluga u efikasnom isticanju i korišćenju prava po Zakonu o zaštiti potrošača, a ujedno u uslovima neregulisanih odnosa povodom ugovorne i zatezne kamate, omogućava kroz izdavanja blanko menice, izigravanje i prava korisnika finansijskih usluga iz ovog zakona i Zakona o zaštiti potrošača.

– zakon nema ni odredbe o finansijskim posrednicima. Prema definiciji „trgovca”, to je pravno ili fizičko lice koje daje finansijske pogodbe i nastupa na tržištu u okviru svoje poslovne delatnosti ili u druge komercijalne svrhe. To ostavlja mogućnost da se pod pojmom trgovca pojave i ona pravna i fizička lica koje bi trebalo sprečiti da zaključuju ugovore sa finansijskim pogodnostima (kao što su„finansijski mešetari”) koji se mimo registrovane delatnosti bave odobravanjem kredita i zajmova.

– pored toga, potrebno je institucionalno regulisati postojanje „bankarskog ombudsmana” koji će imati obavezu i ovlašćenja da se stara o efikasnoj primeni ovog zakona

– zakon ne reguliše pitanje sredstava obezbeđenja po ugovorima o finansijskim uslugama, naročito pitanje hipotekarnog obezbeđenja (kriterijume za uspostavljanje hipotekarnog obezbeđenja, teret dokazivanja da je obaveza prestala i uslove brisanja hipoteke i sl.).

– zakon ne reguliše pitanje tajnosti podataka iz ugovora o finansijskim uslugama, kao ni pitanje ko, pod kojim uslovima i po kojoj proceduri može davati podatke o kreditnom bonitetu korisnika finansijskih usluga, ko, po kojoj proceduri i pod kojim uslovima može tražiti promenu podataka o kreditnom bonitetu, sankcije za pogrešno unete podatke o kreditnom bonitetu, uslove brisanja upisa o kreditnom bonitetu i sl. U čl. 17 zakona date su samo opšte odredbe o proceni kreditne sposobnosti. Zakon ne daje ni kriterijume u pogledu ograničenja visine naknade za podatke o kreditnom bonitetu

– u čl. 37 zakona predviđa se da banka može preneti na drugu banku potraživanje iz ugovora o kreditu (koje još nije dospelo), bez pristanka korisnika finansijskih usluga, što je suprotno načelu zaštite potrošača. U čl. 38 zakona predviđa se mogućnost prenosa ugovora o kreditu i na treće lice, ako je kredit dospeo. Ako se ima u vidu praksa banke da praktično svaki kredit može proglasiti dospelim (ne samo ako korisnik ne izmiruje u roku obaveze iz ugovora, već i ako banka proceni da je ugrožen kreditni rejting korisnika kredita), tada se tek ostavljaju totalno nezaštićeni potrošači koji su korisnici finansijskih usluga. Time se omogućava i pojava „uterivača dugova”. Potrebno je u zakonu regulisati i načela fer prakse naplate dugova (fair debt collection practices), po kojoj moraju da postupaju osobe koje se bave naplatom dugova (bez obzira na to da li su izvorni poverioci ili osobe na koje je preneto potraživanje) po ugovorima o pružanju finansijskih usluga, da bi mogli da budu registrovani kod NBS.