Na putu

Rajko Antić je došao u Nemačku pre mnogo godina. „Trbuhom, za kruhom“ kako se tada u mojoj zemlji govorilo. Mladi momak iz Bosne, skromnog obrazovanja, bez znanja stranih jezika, spreman da radi... i đavolski dobar vozač – vozač kamiona.

Rajko je proveo čitav svoj život vozeći... kamione i autobuse... i svoj mercedes... svuda po Evropi, i još mnogo dalje... sa strašću i ljubavlju... danju i noću... na putu.

Kada se moja tetka sredinom devedesetih godina prošlog veka preselila u stan u kome i danas živi, ona i Rajko su postali komšije.

Srećući se povremeno u obližnjem supermarketu razmenili bi poneku reč, pričali o vremenu i političkoj situaciji u zemlji iz koje dolaze, a u kojoj je rat divljao i činilo se kao da nema kraja...
Kada bi imala problema sa automobilom, moja tetka bi mi uvek rekla: Moram da pitam Rajka za savet, kada ga budem videla... On vozi kamione i zna sve o automobilima...
I zaista - Rajko bi joj uvek pomogao.

Mnogo godina kasnije ispričala je Rajku, koji je prestao da vozi kamione (penzionisao se i samo povremeno ponegde vozio turističke grupe), da njena sestričina – ja! – treba da se preseli za Diseldorf zbog svog novog projekta, i ona – ja! – nije sigurna kako da to uradi, i kako da transportuje sve stvari... tako da traži neko rešenje... na šta je Rajko odmah rekao: Gde je problem, gospođa Danice? Pa ja ću da je odvezem za Diseldorf!

I, tako je i bilo... Nekoliko dana kasnije natovarili smo (ako ne i pretovarili) njegov mercedes svim mojim stvarima i krenuli.

Rajko, penzionisani vozač kamiona iz Bosne, ispričao mi je ceo svoj život, a ja sam pokušala da mu objasnim čime se bavim. Performans umetnica? Hm... Ali šta Ti zapravo radiš? Šta Ti je zanimanje? Pa, Rajko... Uvek se smejao dok sam pokušavala da mu opišem neki od svojih radova, i uzdisao, sa velikim iskrenim osmehom: Ah, Žana, Žana!

Razmenili smo tada čitav niz koje-kakvih politički nekorektnih viceva o našoj zemlji, smejali se puno, on je pričao o Branki – njegovoj ćerci koja živi u Srbiji i koja mu puno nedostaje, nosio je moje teške kutije na treći sprat (a možda je bio čak i četvrti?!?)... i ja sam već posle samo nekoliko sati bila na svojoj novoj adresi... a Rajko opet na putu.

Tako je vozač kamiona iz Bosne u penziji postao jedan od mojih najvernijih prijatelja i moj prvi (i za sada jedini) „umetnički asistent“.

U leto 2007. godine, kada sam se pripremala za performans „Koraci ljubavi“, koji je premijerno izveden na Bijenalu u Veneciji, Rajko mi je pomogao da spakujem sve cipele neophodne za performans i da ih pripremim za slanje u Italiju.

Nikada neću zaboraviti jedno popodne kada sam mu rekla da bih htela da fotografišem sve cipele pre nego što ih pošaljem za Veneciju. Rajko je izneo svih 130 pari cipela u baštu zgrade u kojoj moja tetka stanuje.... I dok sam ja fotografisala (a komšije se pitale: Šta li se dođavola ovde dešava?) on je stajao po strani, smeškao se, vrteo dobronamerno glavom i ponavljao uvek iznova: Ah, Žana, Žana!

Rajko nikada nije bio ni na jednoj izložbi. Čak ni na mojoj. Pretpostavljam da mu je bilo neprijatno, jer je mislio da ne zna dovoljno o umetnosti... ili - ko zna... Ali uvek je tražio da mu pokažem fotografije mojih projekata i da čuje utiske sa mojih putovanja...

Kada je, pre nekoliko godina, trebalo da vozi grupu turista u Pariz, rekla sam mu da ode u Luvr: Rajko, Luvr mora da vidiš! Priključi se grupi – idi sa njima! I Rajko je to i učinio.
Kada se vratio, pitala sam: I, kako je bilo?!? Smejao se i rekao: Ah, Žana, Žana – bilo je OGROMNO! Stvarno ogromno.

Sigurna sam da Rajko nikada nije sasvim razumeo to što ja radim. Ali on to nikada nije dovodio u pitanje. Šta god da sam radila tokom proteklih godina i kada god mi je bila potrebna bilo kakva pomoć da nešto sagradim, spakujem, pošaljem, ili da transportujem – Rajko je bio tu.

I kuda god da sam putovala – Rajko me je vozio na železničku stanicu ili na aerodrom, poželeo mi sve najbolje, smejao se i ponavljao: Ah, Žana, Žana!

I svaki put kada bih se odnegde vraćala – on me je čekao, sa tim istim osmehom, i istom rečenicom dobrodošlice... Poslednji put pre samo 12 dana. Rajko je, u mom odusustvu, imao, kako to lekari vole da kažu, „rutinsku intervenciju“ na kičmi... Bio je već nekoliko dana kod kuće, osećao se dobro, ponovo vozio...

U Frankfurtu je bila snežna oluja i moj let iz Beograda je umesto 2 sata potrajao 12 sati... Ali Rajko je želeo da me sačeka... i došao je da me sačeka – kao i uvek... i rekao, smešeći se – baš kao i uvek: Ah, Žana, Žana!

Rajko Antić, vozač kamiona za srcem većim od Luvra, otišao je 10.12. na svoje poslednje putovanje.

Ah, Rajko, Rajko... Srećan put, dragi moj druže!