Što nemarom, što neznanjem

U zgradu u kojoj danas stanujem doselio sam se pre više od četvrt veka. Posle nekoliko meseci primetio sam da redovno stižu uplatnice Infostana za nekog stanara koji se odselio nekoliko godina pre toga, a njegov stan je (naravno, probijanjem nosećeg zida) spojen sa poslovnim prostorom u susednoj zgradi. Ravno osam puta sam išao u Infostan da, u ime kućnog saveta, obavestim da „dotično fizičko lice, korisnik stambenog prostora” (tako su mi rekli da naslovim obaveštenje), više ne stanuje na toj adresi. Uplatnice stižu i danas, dug je narastao na oko milion i po dinara – i nikom ništa.

Negde u to isto vreme skupljali smo potpise da se nešto učini sa „Borbinom” štamparijom koja otpadnim gasovima zagađuje celu okolinu. To smo činili i u godinama koje su sledile, pišući svima, sve do predsednika države. Nama nikada niko nije odgovorio ni na jedan dopis, a štamparija i danas ispušta otpadne gasove – i nikom ništa.

Već desetak godina na Trgu Nikole Pašića za zimski raspust se pravi klizalište. Lep potez za decu, ali od ujutru pa ponekad i do iza ponoći buka od zvučnika je nesnosna; ne može da se misli, radi, odmara, boluje, ne može ništa, čak ni sa vatom u ušima. Dok ovo pišem već smo, kao i svake godine, okrenuli deset-petnaest telefonskih brojeva, svi su ljubazni, ali niko nije nadležan – i nikom ništa.

Tri sitne stvari za koje je, da bi se rešile, potrebna samo jedna komanda za brisanje podatka iz registra, jedan filter za gasove i jedan mali okret regulatora zvuka. Ali nema ko to ni da naloži ni da uradi. Za mene, to je slika Srbije, pre 25 godina, pre deset godina i ove 2010. godine. Srbije, države koja je temeljito nesređena što nemarom, što neznanjem. A ujedno, zemlja čija elita, posebno politička i intelektualna, ima ambicije koje daleko nadmašuju i njene intelektualne sposobnosti i mogućnosti same zemlje.

Za mene se u 2010. godini ništa nije promenilo nabolje, a ne vidim ni da će u sledećoj godini biti drukčije. Da li je to preoštra ocena? Zavisi od toga prema čemu merimo.

Ako merimo prema onome kako je bilo pre devedesetih godina, nije bolje. Pa mi još nismo kao zemlja stigli ni do dve trećine industrijske proizvodnje od pre tog vremena; da ne govorim o nezaposlenosti, korupciji i drugim problemima.

Ako merimo prema devedesetim, Srbija jeste napredovala, pa i u ovoj godini koja ističe, ali mi je to poređenje relevantno koliko i poređenje sa stanjem od pre sto godina. Najlakše je uzeti najgoru godinu kao referentni okvir, jer onda sve izgleda bolje.

A ako gledam kako jeste i merim prema onome kako je moglo biti da je vođena bolja politika, da je postojao onaj alhemičarski kamen mudrosti koji se kod nas zove politička volja, pa makar i samo tokom ove poslednje godine, onda mi, kako to kažu u jednoj švedskoj protestnoj pesmi iz šezdesetih godina, dođe da se sakrijem i plačem kao malo dete.

Kriza u Srbiji traje bar dvadeset godina. To je trećina života nas koji smo pred penzijom, to je ceo život mojih studenata. To je bar dvadeset žrtvovanih naraštaja koji u svom dosadašnjem životu nisu doživeli ništa drugo sem krize i rata i koje će to nositi dok su žive, jer su im oduzete one prve godine.

Nisam očekivao da će neko u ovoj godini istoriju staviti u petu brzinu i dovesti nas onde gde smo bili pre četvrt veka, ali nisam očekivao ni da je naša elita stalno vraća unazad kao izgrebanu ploču. Naravno, ima raznih pojedinačnih boljitaka, dovoljno malo da ih je lako nabrojati, dovoljno mnogo da daju nadu da će se na dugu stazu i ova država srediti. Ali ostatak sveta sigurno nema nameru da ređa pasijans i čeka da ga mi stignemo. Raskorak u razvoju između nas i onih država sa kojima se vredi porediti već je dovoljno veliki i ne smanjuje se, naprotiv, raste. Mene brine to što vlast zbog toga nije zabrinuta.

*Profesor Beogradskog univerziteta