Profesor koji ne zna ništa o promaji

Droga, kriminal, mladi… samo su neke od tema o kojima se govori i piše u našim medijima, a jedan od čestih sagovornika je profesor dr Žarko Trebješanin. Novinari ga zovu i postavljaju razna pitanja, a ponekad i preteruju u tome očekujući da „kao iz rukava”, kratko i jasno objasni čitaocima psihološki profil nekog ubice, silovatelja, ali i uspešnog sportiste kao što je to Novak Đoković, ili trenutno aktuelnog Džulijana Asanža, osnivača „Vikiliksa”, koji je uzdrmao svetsku diplomatiju. Priznaje da se jedno vreme nosio mišlju da beleži sve „bisere” tipa: „Zašto je pas najbolji čovekov prijatelj?” ili ono čuveno „Zašto se Srbi najviše plaše promaje?”. Pošto je tada priznao da ne zna odgovor, sutradan je u novinama osvanula njegova fotografija sa potpisom da profesor Trebješanin ne zna ništa o promaji.

– I ja sam se ponekad pitao zašto sam tako rad sagovornik mnogim medijima. Pretpostavljam da je to zato što imam razumevanja za novinare. Nekada sam i sam uređivao „Psihološke novine”, znam kakav je to posao, šta su rokovi, štamparija, imam neku vrstu saosećanja prema „sedmoj sili”, a imam možda i neku vrstu društvene odgovornosti. Ne možete samo da gledate svoja posla i da kažete „to mene ne interesuje, zovite nekog drugog”. Kod nas ima dosta dobrih stručnjaka, ali ne shvataju svi šta su mediji, ne vode dovoljno računa o tome da li će ono što kažu javnost razumeti – kaže dr Trebješanin.

U svakom slučaju, uvek voli da naglasi da psihologiju ne treba precenjivati, ne mogu se sve društvene pojave njome objasniti, već samo u sadejstvu sa drugim naukama. Nisu svi kriminalci ili pedofili isti, pa tako ni za fenomen „Vikiliksa” nisu bitne psihološke karakteristike Asanža, već je bitnije šta je time hteo da postigne, koji su mu politički ciljevi, da li neka organizacija stoji iza njega. Predrasude nisu samo novinarske, ima ih u svim profesijama, religijama, nacijama…

– Za Srbe je, recimo, karakteristično kolebanje, umemo i da veličamo sebe, a kad se razočaramo, odemo u drugu krajnost. Niko ne može tako loše da govori o Srbima kao mi sami – objašnjava naš sagovornik.

Kada smo ga upitali da nam otkrije neku svoju predrasudu, kratko se zamislio i odgovorio:

– Dugo sam verovao da psiholog može vrlo brzo i pouzdano da oceni drugu osobu, ali što sam više upoznavao ovu nauku postajao sam sve oprezniji. Naravno da i prvi utisak može biti tačan, ali uopšte nemora. Što sam više saznavao, i hajde da kažem, bivao bolji psiholog, to sam bio skeptičniji prema toj prvoj impresiji – kaže psiholog.

Trebješanin je starinom poreklom iz Crne Gore, sa Trebjesa, a majčini preci su iz Jagnjila kod Mladenovca, pa je imao dva zavičaja.

Seća se da je još u detinjstvu voleo da posmatra ljude, da prati promene u izrazima njihovih lica i da otkriva šta osećaju, šta nameravaju, razmišljao je i o sebi, pratio sopstvena preživljavanja, i sve to interesovanje je dolazilo sasvim prirodno i spontano.

Dosta vremena provodio je uz baku sa majčine strane, Milevu, kojoj je posvetio knjigu „Predstava deteta u srpskoj kulturi”, jer mu je ona bila živa veza sa tradicijom. Ona ga je najviše vaspitavala sopstvenim primerom, a ne pričama i zabranama. Kasnije, kada je polazio na ispite prosipala je vodu za njim i ne može se reći da to nije pomoglo, budući da je fakultet završio sa prosekom 9,7.

Nije se lako odlučio za studije psihologije na Filozofskom fakultetu: u srednjoj školi zanimala ga je i književnost, ali i fizika, čak je i maturski rad spremao iz teorije atoma. Upisao je i psihologiju i književnost, ali na kraju se odlučio za psihologiju, književnost može i bez diplome, ali psihologija je nešto drugo, zanat koji se mora savladati.

Naš sagovornik se delimično slaže sa ocenama da je današnja civilizacija samoživa i da se ljudi sve više okreću sebi, ali naglašava da uprkos tome, ili baš zbog toga, veliku ekspanziju doživljava socijalna psihologija. Ona se bavi čovekom kao društvenim bićem u socijalnom kontekstu i ta izučavanja daju dobre rezultate.

 – Na jednom mestu Jung i kaže da je psihologija nauka budućnosti. Od svih katastrofa koje bi nas mogle zadesiti najopasnije su psihološke epidemije. Fundamentalizam i ekstremne političke ideologije koje izazivaju nasilje opasnije su i od virusa i nuklearnih pretnji – navodi Trebješanin, koji se dosta bavio i Frojdovim delom, pa nalazi i kod sebe tu Frojdovu sklonost ka pomalo fanatičnoj posvećenosti poslu. Ali ne misli za sebe da je fanatik. Voli druženja s prijateljima, porodicom (iz dva braka ima četiri sina – Ivana, Vuka, Nebojšu i Veljka, i dva unuka – Ognjena i Luku), voli muziku (izvorne, prastare balkanske pesme koje peva Pavle Aksentijević, starogradske, rok muziku), voli da kuva, a nije zaboravio ni srednjoškolsku ljubav – književnost. Pisao je o melanholiji u Čehovljevom delu, to mu je jedan od najomiljenijih tekstova, a nedavno je u Gradskoj biblioteci učestvovao na skupu posvećenom stogodišnjici Tolstojeve smrti, koji je, kako kaže, u priči „Smrt Ivana Iljiča” dao najbolju anatomiju smrti koja je ikada napisana.

Izučavao je i dela naših vrsnih aforističara, napisao je dosta predgovora za njihove knjige, a i sam je napisao knjigu o aforizmima „Mač, štit i melem”.

Poznato je da su njegovi Dorćolci nekada bili glavni beogradski mangupi, „tabadžije sa viteškim oreolom”, ali primat su ipak preuzeli Zemunci, koji su mnogo suroviji. Ali ne predaju se ni Dorćolci, bar je tako u vicu koji nam je ispričao za kraj razgovora. Kad se u istim kolima nađu Zemunac i Dorćolac, šta mislite, ko je za volanom? Tačan odgovor je – policajac.

----------------------------------------------------------------------------- 

Karijeru počeo u Nišu

Rođen je u Beogradu 1950. godine, a diplomirao 1974. godine na Filozofskom fakultetu na odseku za psihologiju. Na istom fakultetu magistrirao je 1982. godine sa tezom „Fromovo shvatanje uticaja društva na formiranje ličnosti” i doktorirao 1990. sa tezom „Shvatanje deteta i razvoja ličnosti u tradicijskoj kulturi Srba”. Od 1995. godine je redovni profesor na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju (bivši Defektološki fakultet).

Posle studija proveo je godinu dana u Nišu kao asistent pripravnik a zatim se vratio u Beograd, jer je te 1975. godine osnovan Defektološki fakultet. Predaje Opštu psihologiju i Psihologiju ličnosti, a nastavu drži i na Učiteljskom fakultetu.

Objavio je desetak knjiga i više od stotinu naučnih i stručnih radova, a uredio je i napisao brojne predgovore za knjige. Među najpoznatijim delima su: „Šta Jung zaista nije rekao”, „Leksikon psihoanalize”, „Rečnik Jungovih pojmova i simbola”, „Politika i duša”, „Frojdovo zaveštanje” i druge.

---------------------------------------------

Detektiv i istraživač

Obično povučena deca imaju više sklonosti ka psihologiji, ali dr Trebješanin nije bio tiho dete. Nije bio mnogo zainteresovan za fudbal i slične sportove, ali voleo je da se druži. Odrastao je u Kapetan Mišinoj ulici, koja se od Kapetan Mišinog zdanja spušta prema Dunavu. Šezdesetih godina bilo je malo automobila na Dorćolu, pa je zimi deci iz kraja omiljena zabava bilo sankanje. I sada se ponekad dogodi da se u ovoj ulici organizuje skijanje, ali vrlo retko i to na nekoliko sati, promotivno, pa se u tim retkim trenucima i naš sagovornik podseti bajkovitog detinjstva koje je provodio između Studentskog parka, Kalemegdana i dunavskih peščanih dina koje su deci izgledale velike kao planina.

– Igrali smo se kauboja i Indijanaca, detektiva, istraživali Kalemegdansku tvrđavu, osnivali smo razne bande po Dorćolu, i zvali smo se po ulicama: „Kapetan Mišina”, „Jevremova”, „Jovanova”. Često smo grupno odlazili u bioskope što je tada bilo nešto nezamenljivo: u „Stari grad” u Skenderbegovoj, „Balkan”, na Kolarac, pa u „20. oktobar” gde su se prikazivali akcioni filmovi. Sećam se da su za film „Zoro osvetnik” bili redovi kao za Jezdu i Dafinu.