Pola veka džez slobode

24. 12. 2010. 22:00

„Pojam o sebi (koncept sebe)“.„Ovo je jedna izuzetna ploča – izuzetna na toliko načina da je teško znati odakle da krenemo“, reči su kojima je Martin Vilijams počeo tekst za omot albuma „Free Jazz“. O Kolmenu su, zabeležio je Alfred Spelman („Četiri života u bibap biznisu“, 1966), govorili: „Promeniće celokupan kurs džeza“, „On je prevara“, „On je genije“, „Nema formu“, „Svinguje pakleno“, „Idem kući da slušam ploče Benija Gudmena“, „Sviđa mi se, ali uopšte ne kapiram šta radi“... A Džejms Kolijer („Istorija džeza“, 1978) zasuo ga je nije-kvalifikacijama poput: „nije znao iz kojih se tonova akordi sastoje... nije umeo valjano da čita i piše note... nije mu bila jasna muzička teorija“, donoseći zaključak da ga treba posmatrati kao „primitivnog i naivnog umetnika“!

Još kasnije, i sam sam Kolmena doživeo kao babarogu za plašenje džez početnika: ne znam šta je o njemu mislio moj prvi urednik, legendarni Stevan Markićević, ali znam da bi se, kad god bi na gramofonima zavrteli bilo šta „slobodnije“, uvek oglasio sa „o, kakvo davljenje mačaka!“

„Sviram čistu emociju“. I sa kolegama je bilo slično. Pre nego što su Džon Luis i Persi Hit, polovina Modern Jazz Quarteta, širom džez zajednice hvalili Kolmena i trubača Dona Čerija kao „moguće najveće pokretače u džezu“, sredili im školovanje u Lenoksu, Masačusets, i ugovor za Atlantic Records, ekipa iz Los Anđelesa puštala je Kolmena da svira solo tek kad se publika raziđe, bluz gitarista Pi Vi Krejton mu je plaćao da ne svira (!), a Dekster Gordon jednom bukvalno naredio da siđe sa podijuma.

„Akordi su samo imena za zvukove, kojima imena uopšte ne trebaju, pošto imena ponekad zbunjuju“. A tek publika! U Baton Ružu, Luizijana, prebili su ga i polomili mu saksofon! Danas bi možda zvali policiju? Na džez festivalu u Španiji, prošle zime, jedan posetilac pozvao je organe reda tvrdeći da njujorški saksofonista (avangardista) Leri Oks „ne svira džez“ (i policajac je potvrdio). A sutradan se oglasio Vinton Marsalis, veliki šerif Džez policije, obećavajući da će mu poslati paket sa svojim „džez pločama“. Ali, evo i svežeg kontraprimera: na roterdamskom festivalu North Sea Jazz, prozivanom za komercijalizaciju i puritanizam, ove godine je upravo Kolmen izabran za „Rezidencijalnog umetnika“, nastupajući tri puta sa brojnim eminentnim gostima (Čarli Hejden, Džošua Redman, Džejms Blad Almer...).

„Kada sam shvatio da mogu da pravim greške odlučio sam da pronađem nešto zanimljivo“. „Nazivali su to, uglavnom u negativnom kontekstu, nova stvar, kao da je u pitanju neki naučno-fantastični monstrum“, pisao je Spelman. Kolmen je i sam davao povoda imenujući svoje albume: „Nešto drugo“ („Something Else“, 1958), „Sutra – pitanje je“ („Tomorrow Is The Question“, 1959), „Oblik džeza koji dolazi“ („The Shape of Jazz To Come“, 1959), „Promena veka“ („Change Of The Century“, 1960), „Ovo je naša muzika“ („This Is Our Music“, 1961). Na debiju je razbio 12-taktovnu formu bluza šireći je na 17 i 25 taktova. Potom je iz benda izbacio klavir. Zatim je objavio vanvremensku baladu „Lonely Woman“ uz koju uopšte nije moglo da se pleše. Na svakom novom snimanju imao je manje obzira prema harmoniji, melodiji, intonaciji, ritmu. Preciznije – prema klasičnim poimanjima ovih kategorija.

„Duvaj ono što osećaš – bilo šta. Sviraj ono što misliš, ideju u svojim mislima – raskini sa konvencijom i stagnacijom – pobegni!“. A onda je 21. decembra 1960. godine ušetao u njujorški studio da snimi ploču kojom će pomeriti granice svega dotad stvorenog u muzici – „Free Jazz“.U „dvostrukom kvartetu“ okupili su se Erik Dolfi (bas klarinet), Don Čeri (džepna truba), Fredi Habard (truba), Skot Lafaro i Čarli Hejden (kontrabas), Bili Higins i Ed Blekvel (bubnjevi). Na stereo snimku, Kolmen, Čeri, Lafaro i Higins se čuju po levom, a druga četvorica po desnom kanalu. „Formu“ čini šest glavnih delova, razdvojenih različitim tipovima uvodnih ideja: atonalnim polifonim fanfarama haotične brzine, atonalnim horskim serijama nota sviranih sa zadrškom i unisonom kolektivnom linijom koju je unapred raspisao Kolmen. Sve ostalo predstavljalo je „neprekidnu slobodnu improvizaciju... snimljenu u jednom pokušaju, na jednom studijskom sešnu“, svedočio je Vilijams. Ukupno trajanje - 37 minuta i 3 sekunde, ili baš onoliko koliko je bilo moguće staviti na dve strane long plej vinila.

„Drži se svojih korena. Ponekad sviram veselo. Ponekad tužno. Ali sve vreme sviram život“. Delovi izbacuju pojedince u prvi plan – najpre četiri duvača (Kolmen 10, ostali po 5 minuta), zatim par basista (9), pa bubnjari (3 minuta). Oslobođeni stega, oni „sviraju sebe“: Čeri najavangardnije, Habard najkonzervativnije, Kolmen i Dolfi u stalnom kolebanju između krajnosti, „Hejden i Lafaro najtonalnije, Blekvel (doboš i prelazi) i Higins (činele) u simbiotičkom muzičkom zagrljaju“ (iz recenzije Gintera Šulera). Nijedan, međutim, nije sam u svojoj akciji – ostali ga hrane, provociraju, uparuju se ili suprotstavljaju oprečne ideje. Ta koncepcija, naravno, liči na diksilend, kao što bubnjari mahnito svinguju, a Kolmen obuče kostim bluzera ili se igra odmetnutog učenika Čarlija Parkera. Drugim rečima – cela istorija džeza bila je na tanjiru, samo je servirana u novom kontekstu. Ali, bile su tu i interpretativne inovacije, poput oponašanja vrisaka, jecaja, govora. Na Kolmenov predlog - svirali su „muziku umesto pozadine“, izražavajući misli i emocije umesto da budu „samo pozadina za emocije“.

„Moja muzika... je više kao disanje – prirodno, oslobođeno vreme. Ljudi su zaboravili kako je divno biti prirodan. Čak i u ljubavi“. Album je snimao legendarni Tom Doud.Braća Ahmet i Nesuhi Ertegan aminovali su projekat, objavljujući ploču u septembru sledeće godine u luksuznom duplom omotu. U unutrašnjosti je bio Vilijamsov tekst (levo) i reprodukcija platna „Belo svetlo“ („White Light“) slavnog apstraktnog ekspresioniste Džeksona Poloka (desno). Bušeni prednji omot otkriva deo ove slike pored teksta „Free Jazz – A Collective Improvisation By Ornette Coleman Double Quartet“. Taman da vas začara pre nego što i poslušate album...

„Ne slušaj ljude kada ti govore kako da sviraš“. Ništa više nije moglo da bude isto: ni za protagoniste ovog ekscesa niti za brojne sledbenike ili protivnike. Danas znamo da osmorica aktera nisu bili slučajni rodonačelnici pravca koji je po albumu dobio ime, već ljudi jedinstvenog talenta koji su neobuzdani mladalački ekspresionizam tako efektno ispustili iz sebe. Ipak, nisu upali u klopku ponavljanja, već su se pojedinačno ili zajedno razvijali u različitim pravcima. Proces oslobađanja, oličen u džezu, a koji su započeli diksilendaši sa parobroda Misisipija, etablirali kraljevi svinga, radikalizovali baperi, pripremajući teren za modalne improvizacije Majlsa i Koltrejna, fri džezeri su sproveli do samog kraja (pripisivali su im i socijalno/rasno oslobađanje), novim generacijama ostavljajući da iz ovog bogatstva odaberu, ili postave neki novi muzički manifest.

P.S. U tekstu su istaknuti izvodi iz „Harmolodičkog manifesta“ („Harmolodic Manifesto“), Orneta Kolmena.