Posmatrači veka

U 2010. godini nove romane su posle više godina pauze objavili i Vida Ognjenović, Vladan Matijević, Mileta Prodanović i Sanja Domazet. Ako je nit koja je objedinjavala autore o kojima smo pisali prošloga puta bila Srbija u vreme sadašnje, zajednički imenilac novih dela navedenih autora mogla bi da bude pre svega mnogovrsna eksteritorijalnost, ali i otklon u pripovedanju ka esejizaciji naracije, kao i stavljanje lika umetnika u fokus pripovedačevog interesovanja.

Vida Ognjenović tako u romanu „Posmatrač ptica” (izdavač Arhipelag) pripoveda o junaku koji je u sebi spojio nekoliko identiteta i talenata. Vasja Kirov ili Vasilije Ilić je rođenjem Srbin sa davnim češkim poreklom, koji sticajem porodičnih okolnosti usvaja i ruski identitet, koji ga potom i primarno kulturološki određuje u svom okruženju. Kao i mnogi od junaka iz prethodnih proznih knjiga Vide Ognjenović, i Vasja je smešten u neimenovani vojvođanski grad u kojem se izdvaja svojim vanrednim talentom usmenog pripovedača, svirača i pevača.

Međutim, iako nadilazi lokalni prosek, junak je duboko u sebi svestan svojih objektivnih vrednosti, tako da ne želi da zapiše svoje usmene pripovesti, baš kao što nakon amaterski izvedenog koncerta – na koji je pristao poveden sopstvenom sujetom – više ne želi da peva nigde drugde sem u kući. Iza priče o osobenjaku sa umetničkim talentima, polako izranja i slika spore urbanizacije Srbije u drugoj polovini 19. veka, izgradnje železnice s kojom su se u neraskidiv spoj uvezale mnoge sudbine Vasjinih predaka, veliki ratovi koji su menjali sudbine mnogih i koji su na kraju za Srbiju vezali i mnoge Ruse, od kojih će jedan postati i Vasjin očuh. Ali ne očuh od koga se beži, već očuh zbog kojeg će, baš kao i zbog „novog” deda Slave, dečak u potpunosti uroniti u ruski jezik, književnost i kulturu i postati živa metafora ruske dvadesetovekovne sudbine, ali i sudbine mnogih koji su živeli u Jugoslaviji. Za razliku od prethodnog romana „Preljubnici”, kada se autorka bila svela na sasvim ličnu životnu priču glavne junakinje, ovoga puta Vida Ognjenović je u svoj roman uvela mnoštvo nenametljivih istorijsko-epohalnih ekskurzija i refleksija, koje su spletene sa povešću o glavnom junaku.

Kao i do sada u svom pripovedanju, i u novom romanu, autorka je poštovala realističke obrasce pripovedanja, ali bez linearnog razvijanja fabule, koje je zamenjeno skokovitim asocijativnim nizanjem raznovrsnih mikronovela, pratećih narativnih tokova (odnosi sa ženama, poslovi, ubistvo oca, deda u nemačkom logoru, druženje sa umetnicima– Visockim pre svih tokom njegovog boravka u Beogradu, itd.) koje čine celinu povesti o Vasji, čiji je od detinjstva omiljen hobi bio posmatranje ptica, u tišini, kao nešto što je otklon od njegovog živog temperamenta i „bučnog” života koji je vodio. Dakle, i novim romanom Vida Ognjenović je potvrdila svoje poverenje u priču, koju je ovoga puta preispitivala i nadograđivala kroz pričanje o naratoru, ali je nije negirala u svojoj i biti i integralnosti značenja.

I novi roman Vladana Matijevića „Vrlo malo svetlosti” (Agora) takođe počiva delimično na prostornoj, ali i stvarnosnoj eksteritorijalnosti njegovih literarnih junaka. Roman je koncipiran kao trilogija koju sačinjava deset elektronskih pisama američke istoričarke umetnosti i militantne feministkinje koja ih šalje svojoj bivšoj ljubavnici, deset varijanti testamenta koji iza sebe želi da ostavi bivši ministar srpske vlade iz devedesetih godina prošlog veka i deset dnevničkih beležaka o snovima propalog studenta filozofije.

Svi ovi Matijevićevi junaci su životni gubitnici, a autor nam pripoveda o razlozima njihovog pada i epilozima njihovih sudbina: u dubokim ponorima svoje duhovne poremećenosti Amerikanka želi da kupi bacač plamena kako bi raskrstila sa svim muškarcima na svetu, ali pre svega sa Endijem Vorholom („đavolom plastike”) koji je čitav svet pretvorio u prazan skup iza čijih plastičnih-veštačkih kulisa nema više nikakve supstance, materijalne ili duhovne. Bivši ministar i negdašnji silnik, nakon političkih promena uplašen za svoj život, ne uspeva da zameni ogromnu svotu nemačkih maraka za evre, već se krije po podrumima i periferijskim krčmama, da bi na kraju gladan, zapušten i pijan, polomljenih nogu skončao život jedne noći u snegu, u jarku pored prigradskog puta. A propali student filozofije neće uspeti da dobije stipendiju jedne američke fondacije za pisanje knjige, baš kao što ni u snovima neće moći da osvoji devojku koja mu se sviđa.

Zato je naslov Matijevićevog romana istinska metafora njegovog sadržaja – u njemu je zbilja sasvim malo nade, što zato što ju je zaklonio pomračen um, što strah, alkohol, kajanje ili snovi. Dosledan poetici svojih dosadašnjih dela, Matijević je napisao roman u kojem je izuzetno uspešno spojio grotesku, crni humor, onirizam i suptilan društveni aktivizam u literarnu celinu koja je vrlo snažna i zaista univerzalna metafora početka veka u kojem živimo, kao u Srbiji, tako i globalno.

Roman Milete Prodanovića „Ultramarin“ (Stubovi kulture) nesumnjiva je esencija njegovih literarno-likovnih umetničkih interesovanja, jer je štampan u dva toma: prvi je tekstualni, dok drugi sačinjavaju slike koje su integralni deo samog teksta romana, a punoća celine stiče se tek čitanjem i gledanjem slika na koje tekst referira. Naravno, da nije kvaliteta samog teksta, ovo bi bila samo zanimljiva igra montaže, dok ovako, povezana snažnim nitima priče, slike i fotografije postaju prirodni vizuelni „produžetak“ priče. Takođe, ovakvo rešenje logično proizilazi iz same teme dela koja je po mnogo čemu eksteritorijalna u odnosu na sada i ovde: knjiga je intimni dnevnik sećanja na oca slikara, koje ispisuje sin, takođe slikar. Nakon očeve smrti, sin sređuje očev atelje i tako u kontaktu sa fotografijama, slikama, razglednicama i slikarskim alatima i opremom, započinje njegovo asocijativno putovanje u prošlost i detinjstvo u kojem figura oca ima posebno mesto, a naročito strukturalno i simboličko mesto u romanu ima prvo porodično putovanje automobilom u Italiju i poseta nekim od najznačajnijih renesansnih sakralnih objekata i galerija. Koliko sećanje na oca, roman je istovremeno i povest o ljubavi prema bojama, slikarstvu i vrhunskoj umetnosti uopšte, formiranju ličnog ukusa i stava o umetnosti i životu uopšte, knjiga dubokog poštovanja prema onima koji istinski žive za umetnost i od nje. Spajajući tonom ispovesti na topao, lirski, nepatetičan i nepretenciozan način ličnu porodičnu povest sa tonom eseja i putopisa Prodanović je napisao jedno od svojih najboljih proznih ostvarenja do sada.

I četvrti roman Sanje Domazet „Acqua alta“(Zavod za udžbenike),poput prethodno spomenutih dela, prostorno je izmešten i mesto njegove radnje je Venecija u vreme sadašnje. Profesorka književnosti iz Srbije dolazi na gostujuće predavanje u Veneciju i tamo se na prvi pogled zaljubljuje u jednog svog studenta. Ispostaviće se, na njenu žalost, da je hristoliki mladić homoseksualac, koji pri tome svoje telo za novac prodaje tokom ekstravagantnih venecijanskih noćnih zabava.

Ovakav obrt fabule usmerava priču na drugu stranu: i glavna junakinja počinje da se seća rođaka pedofila koji joj je uništio detinjstvo seksualno je zloupotrebljavajući. Tada saznajemo da je ona zapravo došla u Veneciju da bi ubila njega. Međutim, rođak će poginuti ne od njene ruke, već igrajući ruski rulet baš sa njenim voljenim studentom, koji je odlučio da prestane sa prostituisanjem i sada na ruskom ruletu zarađuje novac. Mladić će skončati u duševnoj bolnici, nakon što u jednoj od narednih partija ruleta i sam bude ranjen u glavu.

Iako je Sanja Domazet svoj roman gradila na tri ekstremna, ali isto tako i relativno često korišćena motiva: Veneciji, homoseksualizmu i pedofiliji, ona je ipak uspela da se vešto izbori sa njima i održi visok nivo estetizacije svog pripovedanja, braneći se od predvidljivosti i opštih mesta igrivošću i neobičnošću izraza, ali i stalnim nenametljivim akcentovanjem Venecije kao grada čije je lice u minulim vekovima videlo sve što se videti može, od sjaja do bede, od vrline do poroka i od najviše umetnosti do najnižeg kiča. Na takvom mestu, u kojem nema zgrade koje nema istorijski značaj, visoka kultivisanost neminovno je prelazila u devijaciju, baš poput visokog vodostaja mora, acqua alta, koji s vremena na vreme preti da ugrozi i same temelje drevnog grada na vodi.