„Dve Srbije" ili velika koalicija

Na samom početku 2010. u ovoj rubrici sam se zalagao za što snažniji iskorak na putu evropskih integracija, i to kroz prekomponovanje političke scene stvaranjem ,,velike koalicije” posle što skorijih prevremenih parlamentarnih izbora.

Desilo se samo to da je u 2010. Srbija ostala na evropskom putu, a od ,,velike koalicije” i prevremenih izbora nema ništa. Zašto? Razloga je više, ali glavni leže u još neprevaziđenoj pogubnoj politici stranačkih elita koja svodi Srbiju na ,,dve Srbije”, u njihovoj surevnjivosti i borbi za što veće parče vlasti. Srbija je umorna od takve politike.

Evropske integracije ostaju i u 2011. strateški prioritet. S tim je saglasan najveći broj političkih stranaka, a posebnu težinu takvom opredeljenju daju dve najveće, DS i SNS, što garantuje da će se taj proces nastaviti, bez obzira na to koja će od njih dve, a možda i zajedno, biti nosioci izvršne vlasti posle izbora, bili oni prevremeni ili redovni.

Evropske integracije prati štetna retorika stranačkih elita o tome ko je nosilac te politike i ko će uvesti Srbiju u EU. Ne uvodi Srbiju u EU ni jedna ličnost ni partija. Srbiju će u EU uvesti njeni građani kada svoju zapuštenu, neuređenu, osiromašenu i opljačkanu zemlju urede po evropskim i civilizacijskim standardima, radi boljeg života. Srbija je evropska zemlja. Treba joj još samo formalno učlanjenje u EU, taj politički, bezbednosni i ekonomski projekat najbolji što ga je Evropa ikad imala.

Srbija je u 2010. postigla određene uspehe na planu evropskih integracija, nešto slabije nego u 2009. Za to je dobila i odgovarajuća priznanja. Međutim, neka dešavanja na unutrašnjem i istupanja na međunarodnom planu veoma su uticala na raspoloženja građana i pobuđivala su sumnju kod evropskih partnera u istrajnost Srbije na tom putu. Tu spadaju, pre svega, izjave u vezi sa KiM i (ili) EU, dešavanja oko Nobelove nagrade, licitiranja sa godinom učlanjena u EU (2020), ,,iskakanja” sa potenciranjem pojedinih strateških partnera. Saradnja sa svim, posebno najznačajnijim, ekonomski i tehnološki najrazvijenijim zemljama sveta, na bazi uzajamne koristi, važna je i dobrodošla, ali bi morala da bude usklađena sa najznačajnijim strateškim prioritetima.

Sledeća godina mogla bi, po mnogo čemu, da bude prelomna na upodobljavanju spoljne politike vitalnim unutrašnjim interesima ili, pak, da bude nastavak perioda lutanja između strateških prioriteta i ,,stubova”, kao i u stvaranju ambijenta harmonizovane ili, nasuprot tome, produbljivanju podele na ,,dve Srbije”.

Ostaje i otvoreno pitanje da li Srbija pri sadašnjem rasporedu političkih snaga, u postojećem makroekonomskom ambijentu, uz nekoherentni rad izvršne vlasti i sa minimalnom skupštinskom većinom ima dovoljno kapaciteta da odgovori na sve društvene izazove.

Kako sačuvati i dalje većinsko (ali u silaznoj putanji) proevropsko raspoloženje građana – to će biti test uspešnosti vlasti i najodgovornijih političkih struktura u zemlji. Naše međunarodne pozicije, na koje manje možemo da utičemo, svakako su važne, ali važnije je to što država može i treba da uradi na unutrašnjem planu u ispunjavanju predviđenih kriterijuma.

U 2011. ulazimo sa nekim lošijim startnim pozicijama u poređenju s početkom 2010. godine. Da bi se postigao puni kapacitet za uspešan izlazak iz mnogih problema i ubrzao proces evropskih integracija, potrebni su novi programi i prekomponovanje političke scene.

Ukoliko bi izbori bili održani u što kraćem roku, DS i SNS bi, prema anketama javnog mnjenja, dobile čak dvotrećinsko poverenje biračkog tela. Ozbiljnost situacije u kojoj se zemlja nalazi nalaže da upravo ove dve stranke, ostavljajući po strani manje važna pitanja u kojima se razlikuju, naprave dogovor o najznačajnijim nacionalnim i državnim prioritetima, izađu na što skorije prevremene izbore i formiraju kompetentnu vladu nekompromitovanih stručnih ljudi. Uveren sam i dalje da je u tome ključ uspeha.