Lekciju drži pozorišna Subotica

Pozorišnu godinu iza nas obeležile su značajne predstave ostvarene izvan Beograda, pre svega u Vojvodini, još konkretnije – u Subotici.

Vojvođansko pozorište već nekoliko godina ima najzanimljivije produkcije u Srbiji i predstavlja najplodnije tlo na kome se rađaju istinski vredna umetnička dela. Nedavno je u Narodnom pozorištu u Subotici izvedena premijera predstave „Kukavičluk” hrvatskog reditelja Olivera Frljića, koja je sigurno najznačajnija politička predstava ove godine u Srbiji.

Ovako je Ana Tasić, pozorišni kritičar i teatrolog, komentarisala pozorišnu godinu koja je iza nas. Tokom protekle godine svoj pozorišni iskorak, kako primećuju teatrolozi i kritičari, napravila su, mahom, pozorišta u unutrašnjosti. Šta je obeležilo proteklu pozorišnu godinu? Koje predstave su ostavile trag? Koji umetnici su se izdvojili svojim scenskim rukopisom? – pitanja su na koje su odgovarali ugledni pozorišni poslenici.

– Na početku godine na istoj sceni je izvedena takođe bitna predstava „Banović Strahinja” Andraša Urbana. Takođe, kada je reč o Vojvodini, dva mađarska pozorišta, „Deže Kostolanji” iz Subotice i Ujvidekisinhaz iz Novog Sada, mislim da predstavljaju najvitalnija teatarska mesta u Srbiji. U pozorištima južno od Beograda situacija je bila dosta tužna, siromašna i u ekonomskom i u idejnom pogledu. Izdvojila bih možda samo predstavu „Eufemizam” rediteljke Olje Đorđević u Narodnom pozorištu u Nišu – kaže Ana Tasić.

A što se Beograda tiče, Tasićeva je pomenula Jugoslovensko dramsko pozorište i dve kvalitetne predstave, „Metamorfoze” i „Rođeni u JU” sa kojima je povratilo svoju poziciju kreativnog centra. Tu je i predstava „Čekaonica” Borisa Liješevića, koprodukcija Ateljea 212 i KC Pančevo koja, kako tvrdi Ana Tasić, može da bude neka vrsta ohrabrenja autorima u smislu toga da je napravljena ni za kakav budžet a njeni estetski rezultati su zaista vrhunski.

Ksenija Radulović, umetnički direktor i selektor narednog 56. Sterijinog pozorja u Novom Sadu, svakodnevno putuje po gradovima Srbije i šire, tragajući za predstavama koje će odabrati za svoju selekciju.

–Čini mi se da se pozorišna 2010. godina ne može nazvati ni posebno uspešnom ni naglašeno neuspešnom. Tokom ove godine nije se pojavio neki sasvim nov i mlad autor, reditelj ili dramatičar, koji je snažno skrenuo pažnju na svoj rad, ali ako smo, s druge strane, u istom periodu na našim scenama gledali bar nekoliko ostvarenja koja ćemo pamtiti duže od jedne sezone – onda nema razloga za neko nezadovoljstvo. Takođe, novije premijere JDP-asvedoče o očuvanju već postavljenih estetskih i repertoarskih standarda u ovoj kući,što nije nimalo beznačajno u kontekstu sveprisutne tržišne logike i zabrinjavajućeg opadanja ukusa, a čemu ovo pozorište dosta uspešno odoleva – objašnjava Radulovićeva.

Godinu možemo pamtiti, dodaje selektorka Sterijinog pozorja,i po pojavi prve predstave dokumentarnog teatra „Čekaonica” Borisa Liješevića u Ateljeu 212. Raduje i interes naše sredine za Olivera Frljića, jednog od najprominentnijih reditelja u regionu, ali bi još bolje bilo kada bi nedavni angažman Frljića u Subotici bio i podsticaj za saradnju naših pozorišta i sa drugim zanimljivim mlađim rediteljima iz regiona.

Pozorišnu godinu koja izmiče komentarisao je i novosadski teatrolog Miroslav Miki Radonjić:

– Od nekoliko ostvarenja koja su zaslužilada ponesu atribute ozbiljnog pozorišnog događaja, izdvojio bih „Metamorfoze” JDP-a i „Kukavičluk”,autorski projekat Olivera Frljića u izvođenju Narodnog pozorišta iz Subotice. Treba istaći činjenicu da se Subotica u 2010. potvrdila kao jedan od najagilnijih regionalnih centara teatarskih dešavanja, ne samo zbog promišljene repertoarske politike tamošnjeg narodnog pozorištai teatra „Deže Kostolanji”,već i Dezire festivala, čije je drugo izdanje potpuno opravdalo sve razloge njegovog nastajanja – zaključuje Radonjić.

B. G. Trebješanin

-----------------------------------------------------------

Srećan trenutak

– Kada je negde 50-ih godina u Beogradu sa komadom „Izbegli za dlaku” Torntona Vajldera gostovala velika američka glumica Helen Hejs, tada već u zrelim godinama, na pitanje šta misli o krizi pozorišta, odgovorila je da to već sluša otkako glumi i da kriza ne postoji. A počela je da glumi u svojoj petoj godini. Ja sam se u životu naodgovarao na pitanje krize teatra kod nas i u svetu. Nisam našao bolji odgovor nego dobre stare prve dame američke scene, iako me ovog puta to niko nije ni pitao, kaže Jovan Ćirilov, neumorni pozorišni putnik i dodaje:

– Začudićete se, ali ja mislim da je naše pozorište u svom izrazito srećnom trenutku. Pre svega što većinu naših najboljih predstava stvara mlada generacija. A bave se današnjim gorkim danom u društvu i jučerašnjim danom u skoroj, a goroj prošlosti. Ni srednja generacija, ni ona najzrelija ne zaostaju. Setimo se samo ovogodišnjih predstava „Elijahova stolica”, „Čekaonica, „Drama o Mirjani, i ovima oko nje”, „Gospodin, „Pazarni dan”, „Rođeni u JU”, „Čovekova tragedija”, „Pomorandžina kora”... Neke najbolje predstave 2010. godine, i to izrazito savremenog izraza, pojavile su se izvan Beograda. Prednjači ovog puta Subotica sa onim što u svom pozorištu „Kostolanji Deže” stvara Andraš Urban ili što je u tamošnjem Narodnom napravio žestoki momak iz Hrvatske Oliver Frljić „Kukavičluk”.