Pravi bioskop

Jedno je sasvim sigurno – glumac Dragan Bjelogrlić se razume u režiju daleko više nego mnogi u fudbal. Čestitam. Pokazao je rediteljsku pismenost i osećaj za detalje. Pronašavši uzore u velikoj televizijskoj baštini koju su stvorili Aleksandar Đorđević, Mihailo Vukobratović i Zdravko Šotra, oslonivši se i na sopstveno veliko televizijsko i filmsko glumačko, pa i producentsko iskustvo, podario je domaćoj publici film „Montevideo, Bog te video”, koji se, u najkraćem, može definisati kao „pravi bioskop”.

Naravno, kako je Bjelogrlićev rediteljski prvenac u redovnu bioskopsku distribuciju ušao prekjuče, rano je prognozirati da li će se u konačnici približiti rekordima koje su svojevremeno postavili filmovi „Zona Zamfirova” i „Ivkova slava” Zdravka Šotre. Sigurno je, međutim, da „Montevideo” ima sve potencijale da se u ovakvu vrstu trke upusti.

Jer, reč je ovde o filmu pozitivne energije, za svačiji ukus i za sve uzraste. O lepoj, romantičnoj i komičnoj priči zasnovanoj na istinitim fudbalsko-istorijskim događajima i ličnostima, o filmu u kojem je prilično uspešno rekonstruisana jedna epoha, u kojem nema agresije i nasilja (vrlo malo je i psovki) niti krvi na i oko fudbalskog terena, već je sport u njemu viteško nadmetanje. Ovo je i film sa lepim, mladim, umivenim i lepo vaspitanim junacima koji poštuju kanone pristojnog ponašanja i osnovne moralne vrednosti (u tom smislu je čak i edukativan). Konačno, ovo je i dovoljno „domoljubiv” film da mu neće odoleti ni najveći „veliki Srbi” na planeti.

Glavna tema prvog i drugog filma (u nastanku), kao i petnaestodelne televizijske serije koja će se jednog dana pojaviti, kao što je već dobro poznato javnosti, jeste istorijski uspeh jugoslovenske reprezentacije u Montevideu 1930. godine (sastavljene isključivo od srpskih igrača), osvajanje trećeg mesta na Prvom svetskom prvenstvu u fudbalu, kao i ličnosti mladih fudbalera Blagoje-Moše Marjanovića i Aleksandra Tirnanića-Tirketa koji su postali i ostali jedne od najmarkantnijih figura u istoriji našeg fudbala.

To je tema i istoimene knjige Vladimira Stankovića,prema kojoj je Srđan Dragojević pisao scenario,uz uočljivu asistenciju Ratka Božića i intervencije samog Bjelogrlića, koji je čvrst oslonac imao i u autorskom delu ekipe: scenografu, arhitekti Nemanji Petroviću, kostimografu Dragici Laušević, montažerima Marku Glušcu i Dejanu Uroševiću i,naravno, u direktoru fotografije Goranu Volareviću (muzika: „Magnifico”).

Bjelogrlićevo rediteljsko pismo bliskije je televizijskom nego filmskom izrazu, film negde u drugom delu čak povremeno gubi i ritam (da je nešto kraći bio bi bolji), međutim to previše ne kvari sveukupni povoljan utisak o filmu. Mnogo više od režije ili istančanog estetskog ukusa direktora fotografije Volarevića, pažnju u njemu privlače glumci, a naročito plejada naše glumačke mladosti predvođena izvanrednim, prirodnim i maksimalno uverljivim Milošem Bikovićem (znamo to lice iz serije „Bela lađa” i komičnog horor studentskog filma „Puls” u kojem igra uz Vesnu Trivalić). Čistota i spontanost s kojom je on na svojim plećima izneo glavni filmski lik – legendarnog Čuburca Aleksandra Tirnanića-Tirketa, za dugo je pamćenje.

Uz Bikovića, rame uz rame,stoji i mladi Petar Strugar (pravi šmeker u liku šmekera i fudbalskog virtuoza Moše Marjanovića), a tu su, uočljivi, pamtljivi, talentovani i funkcionalni još i Viktor Savić (Milutin Ivković-Milutinac, komunista u povoju), Aleksandar Radojičić (Mikica Arsenijević-Balerina), Andrija Kuzmanović, Uroš Jovičić, Nenad Heraković, Ivan Zekić... i dve filmske lepotice Danina Jeftić i Nina Janković. Tu je i ono čudo od deteta – rođeni glumac Predrag Vasić („Sveti Georgije ubiva aždahu”, „Šišanje”), u ulozi malog Stanoja iz čije se vizure zapravo i prati ovaj film, kojem je dovoljno da se pojavi na velikom platnu, raširi oči i sve mu veruješ.

Za smeh, šalu, ali i za mentalitetske odrednice ovog našeg naroda, zaduženi su „čuburski mapetovci” – Branimir Brstina,kao brica Boca,i Mima Karadžić, kao kafedžija Rajko, koji zajedno, u tandemu, proizvode šalu i smeh koji ima terapeutsko dejstvo na gledaoca.

Glumaca u filmu „Montevideo, Bog te video” ima čitava vojska i ta vojska ga drži i brani čak i u trenucima kada on pomalo posustaje (dobar rad sa glumcima Bjelogrliću). I upravo tu negde je glavna snaga ovog filma u kojem je u Beogradu tridesetih godina prošlog veka bilo kao usred Pariza. Pa čak i da tako nikada nije bilo, lepo je videti. Barem ponekad, na filmu.