Vatikan dosledan u nepriznavanju Kosova

„Zahvaljujem Gospodu i Svetom ocu papi Benediktu XVI što me je poslao kao svog predstavnika u ovu lepu i interesantnu zemlju, bogatu istorijom i umetnošću, šarmantnim i plemenitim ljudima”. Ovim rečima je započeo razgovor za „Politiku” nadbiskup Orlando Antonini, apostolski nuncije, odnosno ambasador Vatikana u Srbiji. U diplomatskoj službi Svete stolice je više od 30 godina. Za to vreme bio je sekretar i savetnik u nuncijaturama u Bangladešu, Madagaskaru, Siriji, Čileu, Holandiji, Francuskoj, obavljao dužnost apostolskog nuncija u Zambiji, Malaviju, Paragvaju... Više od godinu dana nadbiskup Orlando Antonini, rodom iz italijanskog grada Akvile, na dužnosti je ambasadora Vatikana u Srbiji.

– Moja najprijatnija impresija je da je srpsko društvo u pokretu ka punoj modernizaciji i evropskim integracijama, ali zadržava, istovremeno, kulturne, etičke i duhovne vrednosti iz kojih se napaja: porodica, moral, religioznost. Mislim da je to uzrokovano činjenicom koja je vama očigledna: originalnošću koja karakteriše Srbiju, kao zemlju koja se nalazi na etničkoj, kulturnoj i religioznoj raskrsnici na Balkanu, koja ima dve duše i dve sklonosti, jednu okrenutu ka Istoku, sa svojom kontemplativnom tradicijom, i drugom ka Zapadu, koja je sklonija delovanju. Ta dvostruka dimenzija srpske duše je kroz istoriju, verovatno, stvorila narodu više problema nego prednosti, ali istovremeno predstavlja veliko bogatstvo i pruža šansu. Iskreno želim da vaše etičke i duhovne vrednosti svima budu na dobrobit kada Srbija uđe u Evropsku uniju – kaže nadbiskup Antonini.

Jednom prilikom objasnili ste da je jedna od glavnih dužnosti apostolskog nuncija da poboljša odnose i saradnju između Svete stolice i lokalne Crkve i vlade. Kako biste opisali Vaše odnose sa Srpskom pravoslavnom crkvom i vladom Srbije?

Došao sam, rekao bih, u trenutku kada su odnosi između Svete stolice i Srbije odlični. To je posledica, u velikoj meri, činjenice da Sveta stolica, uostalom kao i većina u međunarodnoj zajednici, nije priznala samoproglašenu nezavisnost Kosova, što ojačava poziciju Srbije, a i učvršćuje naše odnose sa vašom vladom. Ipak, uveren sam da je do podizanja kvaliteta odnosa došlo 1999. godine, tokom bombardovanja. Mislim da se u Srbiji još pamte reči pape Jovana Pavla II, koji je otvoreno i odlučno govorio protiv upotrebe oružja, i dodao bih da je papa i njegov stav tada, za uzvrat, prilično hladno dočekan od onih zemalja koje su bile za bombardovanje. Dokaz takvog stava Svete stolice jeste činjenica da je apostolski nuncije bio jedan od retkih ambasadora koji je ostao u Srbiji. Ostao je u nuncijaturi, koja nije mnogo udaljena, kao što je poznato, od Ministarstva odbrane, koje je bilo pogođeno. Ostao je tu tokom svih tih tragičnih dešavanja. Verujem da je i to ostavilo utisak na iskreno javno mnjenje, i na određeni način približilo Republiku Srbiju Svetoj stolici. I na ekumenskom planu, zahvaljujući činjenicama na političkom planu, veoma su se poboljšali odnosi između Svete stolice i Srpske pravoslavne crkve, a izborom patrijarha Irineja, prožetog Bogom i zdravim razumom, otvorene su ohrabrujuće perspektive za celu Božju Crkvu.

Odnosi Srbije i Vatikana su opterećeni istorijskim nasleđem iz Drugog svetskog rata kada je Vatikan doživljavan kao neprijatelj. Zbog toga su i danas mnogi Srbi rezervisani u odnosima prema Vatikanu. Kako se to može prevazići?

Dobro ste rekli da je Vatikan „doživljavan kao neprijatelj”, ali u suštini to nije bio. Imam utisak da je kao i u drugim regionima sveta i u drugim istorijskim epohama, to teško nasleđe između Srbije i „Vatikana” proizvod politike koja uvek nalazi u religiji izgovor da bi identifikovala, razlikovala i sukobila partije i narode i time stvarala ne samo zločine nego predrasude, koji se šire propagandom koja je tada bila mnogo lakša imajući u vidu tadašnja sredstva komunikacije, predrasude koje mogu da traju vekovima. Mislim da je potreban trud da bismo zajedno došli i utvrdili istinu istorijskih činjenica, ali i trud radi prevazilaženja posledica tog teškog istorijskog nasleđa, trud da zalečimo duboke rane koje su još žive da bi stigli do pomirenja, stavljajući tačku na to, okrećući stranu, zato što neće biti lako utvrditi ko je zaista inicirao podele. Potrebno je da neko, ko ima dobru volju i veru, bude prvi ko će istupiti. Čini mi se da upravo to čini srpska vlada, idući putem politike približavanja i pomirenja sa susednim zemljama: obećavajući i konkretan znak za budućnost Balkana, ali i za integraciju u Evropu. Smatram da smo mi, vernici crkve, na religioznom nivou, iz razloga koji su mnogo viši i širi od političkih, ekonomskih i socijalnih integracija, pozvani da se angažujemo na konkretnim zajedničkim inicijativama radi olakšavanja ovog procesa.

Imali ste prilike da nekoliko puta posetite Kosovo i Metohiju. Kakvi su Vaši utisci posle tih poseta?

Na Kosovu, kao što je poznato, Katolička crkva predstavlja samo četiri odsto stanovništva, i okupljena je oko Apostolske administrature u Prizrenu. Radi se o aktivnoj zajednici, s mladim sveštenstvom, a pošto je čine, skoro u celini, vernici Albanci, može se pretpostaviti na koji način vide samoproglašenu nezavisnost Kosova. Uprkos svemu tome, na generalnom nivou, političko-institucionalnom, ne vide se elementi koji će uticati na Svetu stolicu da promeni svoju poziciju nepriznavanja nezavisnosti, uostalom kao što to čini i veći deo međunarodne zajednice. Ona će sigurno ostati na istim pozicijama ukoliko se izveštaji Saveta Evrope o organizovanom kriminalu na Kosovu pokažu tačnim. U svakom slučaju u očekivanju rezultata dijaloga koji je, nakon rezolucije koju je Srbija podnela Ujedinjenim nacijama zajedno sa Evropskom unijom, predviđen između Beograda i Prištine, moglo bi se očekivati da takav stav međunarodne zajednice neće biti menjan, barem do kraja tih razgovara.

Možemo li očekivati da će papa Benedikt Šesnaesti posetiti Srbiju 2013. godine?

Nadam se da je ta perspektiva moguća, između ostalog, jer bih i ja imao privilegiju da budem ovde, da dočekam papu. Iskreno se nadam da je moguće zbog jedinstva crkve. Događaj o kome pričamo, koji će se dešavati u Nišu, Konstantinovom rodnom mestu, povodom 1700. godišnjice Milanskog edikta, koji bi mogao da okupi sve hrišćanske poglavare, rimskog papu, srpskog patrijarha, kao i sve druge patrijarhe, osim što bi Srbiji doneo prestižni međunarodni ugled, bio bi i korak ka jedinstvu kome svi hrišćane teže „da bi svet verovao”. Možda bi još trebalo da sazri veći konsenzus u javnom mnjenju i u crkvama po ovom pitanju. Neki žele da se prvo razjasne teška pitanja istorijskog nasleđa o kojima smo pričali, a za koja se – kada se pojednostavljuju – tvrdi da stoje između Srbije i „Vatikana”. Sumnjam da će istoričari do 2013. moći da utvrde istorijske činjenice. Ali, pitam se, da bi se izašlo se ove situacije, kao što smo pomenuli više puta, nije li možda baš ovo slučaj da se stavi tačka, da se okrene nova strana. Uostalom, ne nudi li događaj, kao onaj koji nas očekuje u Nišu 2013. ili neke druge godine, priliku da se kaže i čuje neka reč upravo u tom smislu.

Koja je Vaša božićna poruka vernicima?

Ona koja su anđeli pevali u Vitlejemu u noći Božića: Slava Bogu na nebesima i mir na zemlji ljudima dobre volje. Mir, pravi i trajni se gradi na Bogu. Mir u svetu i među narodima, kome Katolička crkva posvećuje 1. januar svake godine, a papa tim povodom objavljuje posebnu poruku. Mir, pre svega i iznad svega, sa sobom i u sebi. „Hrist je naš mir”, kaže Sveti Pavle. Dete koje se rađa u Vitlejemu je „vladar mira”. Ko nema mira sa sobom i u sebi, on neće pružiti mir drugima. Svima želim takav mir, koji je osnova za svaku vrstu mira, u porodici, u društvu, u naciji, u svetu.

Jelena Čalija