Ispraćaj bez rastanka

Ostavimo prošlost za sobom, šta je bilo – bilo je, vratiti se neće, i okrenimo se budućnosti, omiljena je fraza ovde i širom sveta. Mogla bi da konkuriše za mesto u antologiji refrena podesnih za najrazličitije situacije – od obraćanju lidera podanicima i saveta roditelja deci, do oproštaja grehova i bodrenja ožalošćenih.

Ispunila je novogodišnje i božićne čestitke, televizijske programe, novinske stupce. Ali, ovoga puta nema uobičajeno dobru prođu.

Jer, prva decenija novog veka i milenijuma je toliko istumbala vremena da, više nismo sigurni ni šta je bilo, ni šta nam se dešava, a kamoli šta nas čeka čak i ako smo svedeni na životarenje „od danas do sutra”. Desetleće završavamo, na nizu polja, takoreći onako kako smo ga počeli. Uz nagoveštaje da ćemo svoje terete teslimiti sledećoj dekadi. Jeste da ga ispraćamo, ali se od njega ipak ne rastajemo…

Slom kompanije „Enron” i računskih revizora 2001. bio je predigra za aktuelni globalni finansijski lom koji će, kažu stručnjaci, sledeće godine uvećati i muke i proteste građana. Tada započeti rat protiv terorizma se produžava svuda, pogotovu u Avganistanu, bez izgleda za okončanje. U ime jačanja bezbednosti istrajava se u potiskivanju građanskih sloboda. Klimatski lomovi otkrivaju da su industrijske sile ipak zanemarile elementarnu odbranu protiv elementarnih nepogoda, i da će im biti neophodne mnoge godine da je modernizuju. Ni Bliski ni Daleki istok nisu bliži zaceljenju istorijskih rana. Nastavlja se premeštanje glavne globalne veze sa Atlantika na Pacifik. Evropska unija još nije učlanila ceo Balkan…

Malo ko je, na osnovu svojevremeno vladajućih informacija, očekivao takav, neugodan, „sticaj okolnosti”. Kao da smo bili publika u pozorištu lutaka, bez uvida u to ko i zašto vuče konce iza zavese.

Razaznavanja su otežana i nizanjem neostvarenih smernica i obećanja. Anketirani u mnogim zemljama većinom smatraju da ih vlasti vode u pogrešnom pravcu, ili bar ne u onom koji su predočavali biračima.

Sledeći programske referate kao vodilje, mase su zapale u dugove i bankrotstva, iz kojih ne vide izlaz. Obećana budućnost im se izmetnula u neobećavajuću sadašnjost.

Uprkos razmahu komunikacija, nije nam jednostavno da razlučimo šta je tačno a šta nije. Dezinformacije poprimaju izgled informacija, ekonomska i politička propaganda zasenjuju stvarna zbivanja, rijaliti šou stvara pararealnost, na Internetu se učestalo izravnavaju činjenice i nagađanja…

Uporedo, uzleću „ostaci prošlosti”. Studentske demonstracije repriziraju nešto od duhova buntovne 1968. godine, a finansijska i kriza zaposlenosti – aveti iz Velike depresije tridesetih godina dvadesetog veka.

Isprepletali su se i kolektivni snovi. Na svetskoj sceni sve veći uticaj ostvaruju bivši „uspavani džinovi” – Kina, Indija i Brazil, kao i Rusija čiji se rejting bio sunovratio posle raspršivanja snova o „proleterskom internacionalizmu”.

Ostvareni san o produženju ljudskog veka se, međutim, baš u ovoj deceniji preobratio u specifični košmar. Dugovečnost je prokazana kao društveno breme. Tretira se kao opterećenje za ekonomiju, pogotovu tamo gde se zbog „ekonomičnosti” smanjio natalitet. Nešto nije u redu s poretkom vrednosti u kome se „ne isplate” ni dolasci na ovaj svet ni odlaganja odlazaka s njega.

Iz te apsurdizacije, izlaz se traži u uvozu (mahom jevtinije) radne snage, da bi se povećavali prihodi a smanjivali rashodi. Za racionalnošću, pak, nastupa iracionalnost: u rastućoj domaćoj nezaposlenosti, raste netrpeljivost prema imigrantima, koja se čak izražava i slutnjama o „propasti koncepta multikulturalnog društva”.

Stvari su dogurale i do kataklizmičnih priviđenja. Pronosi se, tako, da je 12. 12. 12. „sudnji dan”, pa lakoverni već posećuju pobrđe na jugu Francuske odakle bi „vanzemaljci” trebalo da ih odvezu pre „smaka ovog sveta”…

Na osnovu svega navedenog, čini mi se logičnim eventualni izbor „Vikiliksovih” otkrića (objavljena i naredna) za glavni svetski događaj ove godine. Bar zbog četiri doprinosa: 1. realnijem sagledavanju sveta 2. skraćivanju vremena do obelodanjivanja državnih tajni (klasično – bar četvrt veka) 3. saznanju da ni sagovornici na visokom nivou nemaju dovoljno dozu međusobnog poverenja i 4. smanjivanju razlika između moći i nemoći, obaveštenih i neobaveštenih, prisluškivača i prisluškivanih, sigurnih i nesigurnih položaja.

Svakako, ona nisu dovoljna da olakšaju terete koje ova decenija ostavlja naslednicima. Ali pomažu da se prepozna: šta, ko i kako nas sve opterećuje, što je neophodno da počne rasterećivanje.