Skok plata i nezaposlenosti

"Stanje u srpskoj ekonomiji je bolje nego ikada", ocenjuje samouvereno guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić. Ipak, niti je sve bolje, niti je svima dobro, tim pre što je većina građana od  demokratije očekivala mnogo više. Političari s pravom odgovaraju da se u Srbiji danas ipak bolje živi. Ekonomisti čak upozoravaju da, baš kao nekada, i danas živimo mnogo bolje nego što zaslužujemo. Trošimo nezarađeno, sve više se zadužujemo, a to će, ipak, neko morati da plati.

Statistika i ekonomisti ukazuju da se od 2001. u Srbiji, doista, sve više radi i stvara, čime se uvećava nacionalno bogatstvo. Vrednost svih naplaćenih proizvoda i usluga, koje čine bruto domaći proizvod (BDP), godišnje je u proseku povećavan za oko 5,6 odsto. I dok je rast BDP-a u proteklih šest godina dvostruko veći od uobičajenog prosečnog rasta u zemljama bogatijeg dela Evrope, ima analitičara koji tvrde da je on u Srbiji mogao i morao biti znatno veći. Jer, po nekim računicama, dosadašnji prosečan ekonomski rast morao bi da se ponovi barem još desetak godina da bi Srbija dostigla nivo proizvodnje i životnog standarda  iz 1986. ili 1989. godine. Inače, prilično odocnela izrada nacionalne strategije razvoja privrede do 2012. godine je pri kraju, a u njoj je predviđena prosečna godišnja stopa privrednog rasta od pet do sedam odsto, što treba da omogući takozvani održivi razvoj.

Oporavak srpske industrije izneverio je očekivanja i najvećih pesimista. Od 2001. do 2005. godine industrijska proizvodnja je ostvarila prosečno povećanje od samo 1,6 odsto. Neki ekonomisti uzrok vide u manjku sporosti reformskih zahvata kroz zakonsku regulativu, ali i u deficitu ekonomskih sloboda. Drugi smatraju da je upravo neodmerena liberalizacija spoljne trgovine izložila osakaćenu privredu brutalnoj konkurenciji iz inostranstva.

DOS je svojevremeno naveo građane da veruju da će pomirenje Srbije sa svetom pokrenuti snažan investicioni ciklus, sa većim prilivom svežeg inostranog kapitala. Verovalo se da će direktne investicije doneti ubrzani privredni rast  koji neće biti manji od 10 odsto godišnje. Možda je politička nestabilnost odbijala strane ulagače, iako nije kupce najboljih srpskih preduzeća.

Pored sporog oporavka proizvodnje, neželjene posledice izostalih direktnih stranih investicija su ogroman deficit u spoljnoj trgovini i rast nezaposlenosti.

Sve do prošle godine, pre svega zahvaljujući jednokratnom učinku uvedenog poreza na dodatu vrednost, uvoz je znatno brže rastao od izvoza, a sa njim i svake godine sve veći deficit, koji će, sudeći po dosadašnjim rezultatima, u ovoj godini dostići 6,5 milijardi dolara.

Sve veći ukupni spoljni dug Srbije (iako onaj javni, za koji garantuje država i koji se redovno otplaćuje, smanjuje učešće u ukupnom bruto društvenom proizvodu zemlje). predstavlja još jednu neprijatnu činjenicu u ekonomskim odnosima sa svetom. Iako su Pariski i Londonski klub stranih poverilaca otpisali Srbiji oko četiri milijarde  dolara potraživanja, ona su krajem 2005. godine dostigla 15,467 milijardi dolara. Dodatnih oko pola milijarde dolara otpisale su nam u februaru ove godine komercijalne banke iz Londonskog kluba, ali je, prema podacima NBS, ukupno devizno zaduženje zemlje, zbog sve većih pozajmica građana i preduzeća, poslednjeg dana jula dostiglo čak 18,33 milijarde dolara.

Zarade su samo u prošloj godini realno skočile manje od ostvarenog povećanja BDP-a i produktivnosti, a redovno su, nekada i višestruko, premašivale rast industrijske proizvodnje. Prosečna neto zarada iz 2000. godine od 40 evra, u 2001. dostigla je 102 evra. Naredne godine bila je već 152 evra, u 2003. oko 176, da bi na izričit zahtev MMF-a, u  2004. bila povećana za nešto manje od dvadesetak evra.  Prošle godine u kovertama zaposlenih bilo je, u proseku, dinara u vrednosti oko 210 evra, da bi u avgustu ove godine premašila 260 evra.

U martu 2001. bilo je 2,8 miliona zaposlenih i 765.000 lica bez posla. Prema podacima zvanične statistike, u istom mesecu ove godine broj nezaposlenih premašio je milion, a među zaposlenima je za oko sto hiljada manje nego marta 2001. godine.

Predstavnici aktuelne vlade su izmenama poreske politike u ovoj godini nastojali da promene nabolje navedenu statistiku zaposlenosti. Kažu da je već počela da daje željene rezultate, a više novih radnih mesta treba da donese i obznanjeni Nacionalni investicioni plan.  

Što bi rekao aforističar, treba očekivati da se "zadovoljavajuće stanje neće dalje pogoršavati".

--------------------------------------------------------------------------

Dr Miladin Kovačević: Mađarska za nauk

– U prve tri godine korenito je reformisan fiskalni sistem, javna potrošnja je učinjena jasno vidljivom, ukinuta su sva parafiskalna zahvatanja, budžetski deficit je stavljen pod kontrolu, da bi u 2005 – 2006. bio ostvaren suficit – ukazuje dr Miladin Kovačević, saradnik "Mesečnih analiza i trendova" Ekonomskog instituta. – Ali u javnim finansijama ostaje pitanje održivosti sadašnjeg nivoa javne potrošnje. Iako je stavljena pod kontrolu, još su nereformisani sistemi zdravstva, školstva, penzija, odbrane, administracije i drugi, a nisu dovršeni privatizacija i restrukturisanje javnih preduzeća. Tako javni sektor ostaje ključni izvor neravnoteža u budućnosti, kočnica privatnog sektora, stranih direktnih investicija, ali i mogućeg ponovnog nastanka budžetskog deficita.

Zato je, napominje Kovačević, poučan primer Mađarske, gde je posle godina uspešne tranzicije u mnogim sektorima budžetski deficit od 10 odsto bruto domaćeg proizvoda zapretio da otvori krizu makroekonomske stabilnosti.

--------------------------------------------------------------------------

Aleksandar Vlahović: Dva izazova

– Brzo smo postigli makroekonomsku stabilnost, uspešno su završeni restrukturisanje i privatizacija bankarskog sektora, kao i reforma poreskog sistema – ocenjuje Aleksandar Vlahović, bivši ministar za privatizaciju. – Smatram da je model privatizacije koji se sada primenjuje, u poređenju sa regionom, dao najbolje rezultate. Siguran sam da ćemo uskoro imati potpuno privatizovanu društvenu svojinu, što preko prodaje preduzeća, što preko stečajne procedure. Ipak, dva ključna izazova nove vlade biće restrukturisanje velikih javnih preduzeća i javnih servisa. Dosta se kalkulisalo sa konceptom privatizacije javnih preduzeća i smatram da je prodaja manjinskog kapitala, najgore moguće. Nadam se da će nova vlada promeniti ovaj model privatizacije. Takođe je i činjenica da smo u poslednjih pet godina dobili i čitav niz zakona, ali je isto tako evidentno da je veliki broj njih nemoguće primeniti.

Uopšte gledano, Vlahovićeva ocena je da je naše tržište i dalje nedovoljno konkurentno, a rizici ulaganja su veliki. Puno toga još treba da se uradi da bi se ovaj problem rešio, a to je nemoguće bez direktnih stranih investicija. Oporavka privrede nema bez stranog kapitala, a on neće stizati u neophodnoj meri sve dok se ne izgrade nezavisne institucije, ako se ne primenjuju zakoni i ne otkloni investicioni rizik.
A. N.

--------------------------------------------------------------------------

Dr Jurij Bajec: Lakši put

– Stekao sam utisak da kad god su ekonomisti putem činjenica i statističkih podataka tvrdili da nam je bolje nego pre pet godina, onda je to bilo u neskladu sa osećajima velikog broja građana koji ne misle tako – kaže Jurij Bajec, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta. – Taj raskorak mogu da protumačim činjenicom da su političke i ekonomske promene po logici drugačije. Taj 5. oktobar desio se brzo, praktično, preko noći. S druge strane, potpuno je nemoguće očekivati da se u ekonomiji dogode takve munjevite promene. Kada se pogleda statistika, imali smo pristojan tempo privrednog rasta, bruto društveni proizvod (BDP) godišnje se povećavao za oko šest odsto, od inflacije koja je 2000. godine bila veća od 100 procenata stigli smo na jednocifrenu, zarade su sa nekih pedesetak dolara skočile na 300 dolara, kupovna moć je porasla, rezultati privatizacije ne mogu se poreći.

Ipak, čini mi se da smo uvek birali lakši put, pa smo tako prodali najbolje firme, a najkomplikovanije slučajeve još nismo rešili, imamo svetsko tržište robe i usluga i istovremeno veliki spoljnotrgovinski deficit i veštački jak dinar koji ugrožava izvoznike. Srbija je i dalje tehnološki nerazvijena zemlja, nisko stoji na listi zemalja po stepenu konkurentnosti, a visoko na listi na kojoj se meri korupcija.

--------------------------------------------------------------------------

Sasvim druga priča

Koliko god da se ostvareno u poslednjih šest godina možda ne poklapa sa nečijim očekivanjima, život u Srbiji se danas ne može porediti sa onim od pre 5. oktobra 2000. Iako nas bije glas da nam kolektivno pamćenje nije jača strana, u svesti građana su još sveže slike redova ispred  praznih prodavnica, bezvredne novčanice sa beskonačnim redom nula i jevtin šećer i ulje kojeg, međutim, nije bilo. U to vreme nezamisliva deflacija, sada je stvarnost koja stvara "slatke muke", kao što je bilo nezamislivo i sadašnjih 11,3 milijarde dolara deviznih rezervi.

Do 5. oktobra odbačena od sveta, Srbija se brzo vratila u sve međunarodne organizacije i na putu je pridruživanja porodici ujedinjenih evropskih država.

Ukratko rečeno, priča o Srbiji je mnogo drugačija od one iz devedesetih godina. Ali, isto tako nikoga ne treba da čudi to što se očekuje i bolje i više.