Svi smo očekivali bolje rezultate

Očekivala sam bolje rezultate od ekonomskih reformi. Možda zato što nisam bila svesna do koje mere su devedesete ostavile duboke tragove na političke i ekonomske institucije.

Ovim rečima Milica Uvalić, profesor ekonomije na Univerzitetu u Peruđi, u razgovoru za „Politiku”, opisuje kako je pre bezmalo deset godina bila veliki optimista kada je ekonomska budućnost zemlje u pitanju. Da nisam, sigurno ne bih prihvatila poziv da dođem u Beograd, dodaje. Njen zadatak je tada bio da, radeći u Saveznoj vladi, pomogne primenu radikalnih ekonomskih reformi. U Beogradu je provela devet meseci, a taj posao, ni devet godina posle njenog odlaska iz zemlje nije završen. Zbog tog kašnjenja je i Evropska unija u poslednjem izveštaju o napretku opomenula Srbiju. Kao insajder i autsajder, kako sebe naziva u knjizi „Tranzicija u Srbiji”, profesorka Uvalić sada je ubeđena da je u ovom trenutku najvažnije poboljšati privredni ambijent kroz aktivnu industrijsku politiku kako bi se ojačala privreda, ali i poljoprivreda, koja je sigurno jedna od naših prednosti.

– I ja sam pre deset godina bila veliki optimista. Smatrala sam da je to presudan trenutak za Srbiju i da je stiglo vreme da stvari radikalno krenu nabolje. Radeći u Saveznoj vladi, prvenstveno na problemima integracije sa Evropskom unijom, očekivala sam da će se odmah nakon političkih promena pristupiti pregovorima kako bi se što pre potpisao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Bila sam duboko razočarana do koje mere nije bilo dovoljno razumevanja sa obe strane. I od Evropske unije za naše unutrašnje probleme, ali i koliko neki naši državni zvaničnici nisu razumeli važnost ubrzavanja tog procesa. Kroz sve što sam radila u ono vreme, očekivala sam i da će relativno brzo doći do povratka nekih odlika moje zemlje kakvu sam pamtila još iz vremena dok sam bila student sedamdesetih godina, kada je Beograd bio u pravom smislu kosmopolitski grad.

U svojoj knjizi opisujete neverovatan optimizam tadašnjih državnih zvaničnika?

Tadašnja energija, entuzijazam i optimizam ključnih ljudi i mene su bukvalno zarazili. U to vreme je izgledalo da nema prepreka za sve što se želelo postići u cilju ubrzanja reformi političkog i ekonomskog sistema. Međutim, zemlju je zateklo mnoštvo političkih i ekonomskih problema. Od komplikovanih odnosa Srbije i Crne Gore, „neprirodne” koalicije u Saveznoj vladi, razmimoilaženja unutar DOS-a oko saradnje sa Haškim tribunalom i isporuke Miloševića, do užasno teške ekonomske situacije i velike zavisnosti zemlje od pristizanja strane pomoći. Sećam se da Milošević nije isporučen dan pre donatorske konferencije u Briselu, u junu 2001. godine, da zemlja ne bi dobila polovinu pomoći koja joj je obećana.

Kao ekonomske promašaje navodite sporo restrukturisanje privrede Srbije i rizičan model privatizacije. Kakve su današnje posledice takvog izbora?

Sporo restrukturisanje privrede usledilo je kako zbog lošeg koncepta privatizacije, tako i zbog odlaganja pratećih reformi. Osim manjkavosti novog modela privatizacije i preteranog optimizma u pogledu stranih direktnih investicija, posebno treba istaći odloženo restrukturisanje javnih preduzeća. Ne treba zaboraviti ni sporo poboljšanje privrednog ambijenta kao i usvajanja mera i institucija za podsticanje konkurencije, kasno donošenje zakona o korporativnom upravljanju i neefikasnu politiku zapošljavanja. U ono vreme postojala je preterana vera u tržište i tržišne mehanizme. U liberalizovanoj privredi i stabilnom makroekonomskom okruženju očekivalo se da će privatizacija dovesti i do restrukturisanja preduzeća, a time posredno i do pozitivnih promena privredne strukture. Model privatizacije jeste bio rizičan, jer je bilo jasno u to vreme da strani investitori neće doći u Srbiju odmah u tako velikom broju, a da novi potencijalni vlasnici na domaćoj sceni mogu biti samo oni pojedinci koji su se obogatili tokom vladavine Miloševića. Posledica takvog izbora jestei da je proces privatizacije tekao sporo, da su mnoge privatizacije poništene, a da uz sve to nije poštovan kriterijum socijalne pravde.

Kao jednu od posledica spominjete vrlo spor rast privatnog sektora, koji u bruto domaćem proizvodu učestvuje sa 60 odsto. Kako ta dinamika sada možeda se ubrza?

To znači da je od usvajanja novog Zakona o privatizaciji 2001. godine, dakle za skoro deset godina, udeo privatnog sektora u BDP-u porastao svega 20 odsto. Tako je Srbija danas jedna od sedam najmanje privatizovanih privreda među svih 29 zemalja klijenata Evropske banke za obnovu i razvoj. Taj proces može da se ubrza kroz veću podršku razvoju malih i srednjih preduzeća u privatnom sektoru i korporativizaciju, restrukturisanje i delimičnu privatizaciju velikih javnih preduzeća. U međuvremenu je, takođe, potrebno regulisati druga pitanja koja su ostala otvorena: konačno usvojiti zakon o restituciji, kao i razjasniti niz nerešenih pitanja, kao što je, na primer, vlasništvo nad gradskim zemljištem.

Da je krajem devedesetih primenjen Vaš mešoviti model privatizacije, šta bismo izbegli od tih loših posledica?

Model privatizacije, zasnovan na više metoda, među kojima su podela vaučera stanovništvu, davanje akcija radnicima, prodaja spoljnim investitorima, u skladu je sa iskustvom gotovo svih zemalja u tranziciji. Nije slučajno da je prodaja kao način privatizacije devedesetih godina korišćen uvek u kombinaciji sa drugim metodama, upravo zato što je bilo nezamislivo sprovesti privatizaciju celokupnih privreda u relativno kratkom roku samo prodajom. Zato je i izmišljen potpuno nov metod vaučerske privatizacije koji je u rekordnom roku dovodio do prenosa vlasništva sa države na celokupno stanovništvo, dok je i metod podele ili prodaje akcija po vrlo povoljnim uslovima radnicima takođe često korišćen. Da je sredinom maja 1996. usvojen zakon koji je tada pripremila radna grupa Dragoslava Avramovićeva, u kojoj sam bila, privatizacija bi sigurno zadovoljila kriterijum socijalne pravde, jer je bilo predviđeno da sve kategorije nešto dobiju. I građani i radnici i spoljni vlasnici. To ne znači da bi nakon usvajanja Avramovićevog zakona njegova primena išla glatko, ali je predlog sigurno bio pravedniji i mogao je da dovede do bržih rezultata od onog usvojenog 2001. godine.

Šta Srbija hitno mora da preduzme kada je reč o završetku ekonomskih reformi?

U Srbiji su usvojeni mnogobrojni zakoni, napravljene su dugoročne strategije, usvojene važne političke deklaracije, ali nažalost mnogo toga se ne primenjuje. Zato je potrebno jačanje državnih institucija, kako bi se zakoni doslovno i sprovodili, sudovi efikasnije funkcionisali, a utajeni porezi bolje prikupljali. Ali i odgovorni za zločine počinjene devedesetih konačno kaznili, kako bi se bolje i adekvatnije nadzirao finansijski sektor.

Srbija mora da osmisli mnogo efikasniju politiku zapošljavanja, jer dok nastave da preovlađuju vrlo visoke stope nezaposlenosti, jasno je da neće biti dovoljno iskorišćeni postojeći resursi. Treće, Srbija bi morala da primeni mnogo aktivniju politiku stimulisanja istraživanja i razvoja, ali u koordinaciji sa reformom sistema obrazovanja. Uska grla na tržištu rada neće biti otklonjena ukoliko obrazovne institucije ne stvaraju kadrove koji se najviše traže u privredi.

I na kraju, iako su u poslednjih pet godina u Srbiji pripremljene mnogobrojne strategije za gotovo sve moguće pojedinačne oblasti, ono što nedostaje jestedugoročna strategija razvoja koja bi bila sveobuhvatna, saosnovnimsmernicama koje se žele postići, ali i strogo definisanimprioritetima.Imati suviše prioriteta je opasno, jer nosi rizik da se nijedan ne ostvari.

Anica Nikolić