Volim kad ljudi viču, igraju...

Specijalno za Politiku Brisel – Dejvid Marej, renomirani američki tenor-saksofonista, nalazi se na turneji posvećenoj Net King Kolu i pesmama koje je on pevao na španskom. Pevačica koja prati kubanski orkestar na čelu sa Marejom je Omara Portuondo, jedna od retkih, još uvek živih učesnika u projektu „Buena vista sošal klab” iz Havane.

Marej je prisutan na džez sceni od sedamdesetih godina i moglo bi se reći da predstavlja sponu između Džona Koltrejna i Alberta Ejlera. On je dobitnik mnogih nagrada, među kojima je i jedan „Gremi”, a poznat je u džez krugovima po kombinovanju raznih stilova i čudesnoj tehnici. Marej kombinuje sving, „fri džez”, bluz i hard bop na veoma originalan i samo njemu svojstven način.

Da li je tačno da ste želeli da postanete pisac? Kako to da ste na kraju izabrali karijeru saksofoniste?

Da, tačno je da me je svet pisaca uvek privlačio, verovatno zato što je moj otac bio pesnik. Veoma volim da čitam, pogotovo pisce kao što su: Džejms Boldvin, Kvinsi Trup… Međutim, dobio sam saksofon kada sam imao devet godina i vežbao sam stalno. Malo po malo, muzika je postala deo mene. Svirao sam i flautu, i klavir, u školi, u crkvi… Čak sam bio i dosta dobar kao pijanista, ali posle sam počeo da zarađujem novac za studije svirajući saksofon po džez klubovima. Počeci su bili vrlo teški, ali ipak mogu da kažem da sam kasnije imao mnogo sreće.

Kako ste postigli vaš specifični „dirty sound” (prljavi zvuk prim.aut.)?

Kada vežbate danonoćno i duvate neprestano u saksofon, posle izvesnog vremena, svi ti standardi koje znate napamet dobijaju vaš zvuk, jer na neki način zaboravite onu prvobitnu verziju i počinjete da pravite sopstvenu. A s druge strane, tenor-saksofon ima veoma specifičan zvuk koji, kada ga razradite, on ponese ljude. Isto tako sam morao da se trudim da u njujorškim klubovima nadjačam gitariste i bučne goste. Sve to je doprinelo da dođem do tog zvuka, koji se možda može okarakterisati kao „dirty sound”, jer je specifičan!

Poznato je da ste vi jedan od retkih saksofonista čiji model nije bio Džon Koltrejn? Ko su vaši omiljeni saksofonisti?

Da, to je tačno, ali to ne znači da ne poštujem njegov stil. Moj uzor je oduvek bio Soni Rolins; on je sve proživeo i preživeo. Iako ima 80 godina, on nastavlja da se bavi muzikom. VeomacenimiKolmanaHokinsa, BenaVebstera, DžonijaGrifina…

Počeli ste u Njujorku, ali već petnaestak godina živite u Parizu. Zašto ste baš izabrali Pariz?

Zato što je moja žena polu-Francuskinja. Ona je uticala na odluku da živimo u Parizu. Dosta radimo zajedno; i ova turneja posvećena Net King Kolu je njena ideja! Ustvari, ja se osećam kao građanin sveta. Nije mi važno gde živim i kako se taj grad zove. Važno mi je da se moja porodica i ja dobro osećamo tamo gde se nalazimo.

Zašto vas je privukao „gwo-ka” ritam sa Gvadalupe?

Veoma me interesuje transformacija izvorne afričke muzike. Gwo-ka ritam je prešao preko Atlantika i pretvorio se u nešto drugo na Martiniku i Gvadalupi, zadržavajući svoje korene. Ti ritmovi su me oduvek oduševljavali, tako da sam ih iskoristio u komponovanju i izvođenju moje muzike i prilagodio ih mom stilu. Afrički narod je ogroman, to nije samo jedna zemlja, već više od pedeset i svaka od njih ima sopstvenu muzičku tradiciju.

Posle toga ste se okrenuli ka Kubi. Zašto?

Na Kubi sam se uvek dobro osećao, iako sam u početku odlazio samo na odmor. Malo po malo otkrio sam sjajne muzičare, koji su bili spremni da daju sve od sebe. Većina muzičara na sadašnjoj turneji su Kubanci. Neki od njih žive u Madridu, jer su tamo emigrirali iz dobro poznatih razloga. Svako živo biće teži ka slobodi..., a u Madridu imaju mnogo više šanse da sviraju i da putuju. Oni muziku imaju u krvi!

Sa vama na turneji je i Omara Portuondo…

Da, ne mogu da verujem da će ona pevati s nama. Dok je nisam sreo, uživo, u Madridu, gde vežbamo, nisam mogao da shvatim da je pristala na turneju. Čini mi se da bih sve učinio samo da se dobro oseća na sceni. Ona ima osamdeset i jednu godinu, ali poseduje fantastičnu energiju! Omara je ustvari neka veza između mene i Net King Kola, jer je u mladosti nastupala s njim u Havani. Neverovatna žena!

Kakva je, po vašem mišljenju, budućnost džeza?

Mislim da bi džez morao da ima veću društvenu ulogu kao nekada u samom početku. Ljudi su igrali, slušali muziku sa oduševljenjem, lepo se oblačili. Voleo bih da se ta vremena vrate, ali,s druge strane,ne bih hteo da džez bude statičan. Želim da moja muzika koju stvaram ponese ljude. Uvek težim da sarađujem sa fleksibilnim bendom, koji može da svira sve! Bitno je ostati u koraku s vremenom, zato volim da se okružim mladim muzičarima. Unosiosamihip-hopelementeunekeodmojihkompozicija. Zaštodane?! Zanimljiv je bio koncert koji smo održali u Parizu pred pet hiljada ljudi sa članovima rep grupe Rutsi gitaristom iz grupe Living kolor. Smela kombinacija, ali koncert je bio pun pogodak!

Da li više volite živu svirku ili studijsko snimanje?

Živu svirku,svakako! To je prava stvar! Jednom sam snimao u studiju sa Mekojem Tajnerom i on mi je rekao citirajući Džona Koltrejna: „Polako, nemoj da im daš previše, inače posle neće doći na koncert”!  To je tako tačno! Volim da osetim reakciju publike, volim kada ljudi viču, igraju… kada osetim da ih moja muzika pogađa. Istotako, živa svirka vam omogućava da se jedna ista stvar izvedena hiljadu različitih načina, još ako nađete prave ljude u pravom momentu koji umeju da prate, uspeh je zagarantovan!

Učestvovali ste u novembru na Džez festivalu u Zagrebu, da li planirate da uskoro dođete u Beograd?

Da, čini mi se da je zagrebačka publika pozitivno reagovala. Big bend me je dobro pratio. Ne znam da li je u planu neki koncert u Beogradu, ali bih voleo da ponovo dođem u Srbiju.Već sam učestvovao na Beogradskom džez festivalu pre pet godina.