Sve optužbe protiv Hašima Tačija

Hašim Tači je od 1992. kad je završio terorističku obuku u Albaniji, bio u vrhu piramide koja je rukovodila nasilnim otcepljenjem južne srpske pokrajine i jedan od najzaslužnijih za stvaranje Oslobodilačke vojske Kosova. OVK je početkom 1998. godine već bila na listi terorističkih organizacija američke Centralne obaveštajne agencije. Prema podacima MUP-a Srbije, u više od 1.800 oružanih napada jedinica i „trojki” OVK tokom devedesetih ubijeno je 364, a ranjeno 605 osoba, preneo je Tanjug.

Okružni sud u Prištini je 11. jula 1997. Tačija proglasio krivim i u odsustvu osudio na 10 godina zatvora. Po toj presudi, Tači je posle vojne obuke u Albaniji, sa pripadnicima armije Albanije i pod komandom njenih starešina, na području Srbice formirao neprijateljsko terorističko udruženje, kao deo terorističke organizacije OVK. „Tačijeva ekipa” je pribavila veću količinu oružja i vojne opreme, obuka je izvođena u selu Donji Prekaz, a teroristički napadi na području Kosovske Mitrovice, Glogovca, Vučitrna i Srbice.

Sud je utvrdio da je Tači bio među organizatorima napada vatrenim oružjem i bombama na objekte, vozila i pripadnike policije, vojske i izbegličke kampove 1993. na području Glogovca u kojima su ubijena četiri i ranjena tri policajca, dok je pokušano ubistvo još 16 ljudi. Bila je to svojevrsna teroristička „inicijacija” Hašima Tačija, vođe zloglasne „Dreničke grupe” koja je vršila teror u Pokrajini.

OVK u međuvremenu volšebno nestaje sa spiska terorističkih organizacija i uz podršku moćnih zapadnih mentora stiče tretman „oslobodilačkog pokreta”, a Tači stiče ratni nadimak „Zmija” i postaje miljenik Vašingtona: na velika vrata stupa na političku scenu kao štićenik Medlin Olbrajt i Ričarda Holbruka i predvodi albanski tim na pregovorima u Rambujeu.

Srpske vlasti su posle duže istrage, 9. marta 1999. podigle drugu optužnicu protiv Tačija zbog terorističkih napada na putu Kosovska Mitrovica–Peć u kojima su 17. juna 1996. ubijena tri, a ranjena šestorica policajaca. Srbija je tada osnažila poternicu za Tačijem i još sedam albanskih terorista, a na njen zahtev raspisana je i poternica Interpola.

Uprkos teškim optužbama, Tači je zahvaljujući svojim mentorima s terorističkog polja prebačen na političko, i promovisan kao demokrata za koga ne važe međunarodne poternice. Ta pozicija nije se promenila uprkos smeni vlasti u Srbiji i rušenju Slobodana Miloševića.

Protiv Tačija i komandanta Glavnog štaba OVK Agima Čekua u Okružnom sudu u Nišu sprovedena je istraga i, zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično delo genocida, 18. marta 2002. za njima je raspisana poternica.

Srpsko tužilaštvo je 5. jula iste godine protiv Čekua, Tačija i vođe grupe „Dukađin” Ramuša Haradinaja podnelo krivičnu prijavu Haškom tribunalu zbog planiranja, podsticanja i izvršenja genocida nad srpskom zajednicom u Pokrajini.

(/Slika2)U zahtevu za podizanje optužnice navedeno je da je zločin genocida sprovođen ubijanjem kosovskih Srba u terorističkim akcijama i napadima, logorima i zatvorima gde su bili izloženi ili prisiljeni da gledaju ubistva, seksualna zlostavljanja, mučenja i premlaćivanja.

Tači i Čeku, koji je bio komandant Glavnog štaba OVK, optuženi su i za saučesništvo u genocidu, sprovođenje terora, progon stanovnika Pokrajine, zbog čega je po ulasku međunarodnih trupa s Kosova i Metohije izbeglo najmanje 237.820 Srba i drugih nealbanaca.

Tom optužnicom lideri OVK se terete i za razaranje i oštećenje pravoslavnih crkava, manastira i spomenika srpske nacionalne baštine, s ciljem da se „eliminišu svi tragovi postojanja Srba u Pokrajini”.

Ta krivična prijava nikada nije procesuirana.

Čeku i Tači su u nekoliko navrata hapšeni po Interolovoj poternici, ali umesto da budu izručeni Srbiji, svaki put su na intervenciju zapadnih saveznika bili oslobođeni.

Međunarodna poternica za Tačijem je u tajnosti ukinuta, a da nikada nije obelodanjeno zašto i na čiji zahtev, dok se Haradinaju, posle likvidacije devet svedoka i oslobađajuće presude, za zločine sudi ponovo pred Haškim tribunalom.

Tači je, međutim, u novembru 2009. preživeo i svedočenje pripadnika bivše OVK i ilegalne obaveštajne službe (ŠIK) o tome da je lično učestvovao u 17 ubistava, pokušajima ubistava i maltretiranja Tačijevih političkih protivnika po nalogu funcionera njegove stranke. Istraga koju je Euleks pokrenuo na osnovu dokaza, koje je na kompakt disku 22. oktobra dostavio Naim Blaca – čovek koji tvrdi da je lično učestvovao u eliminaciji 17 Tačijevih protivnika – zaobišla je Tačija.

Tači je ostao nedodirljiv i kada je aprila 2008. bivši glavni tužilac Haškog tribunala Karla del Ponte u svojoj knjizi „Lov i ratne zločince” obelodanila da je više od 300 Srba i manji broj Albanaca, koje je zarobila ili otela OVK, odvedeno na sever Albanije gde su ubijani radi trgovine organima. Tek tada je svetska javnost saznala da su istražitelji Haškog tužilaštva 13. januara 2005. pokrenuli istragu pod nazivom „Don Kihot” i prikupili dokaze koji ukazuju da su žrtvama organi vađeni u „žutoj kući”, 15 kilometara od mesta Burelj, ali je deo dokaza godinu dana kasnije uništen, a istraga nikada nije dovedena do kraja.

Na inicijativu srpskog tužilaštva, Savet Evrope je u drugoj polovini 2008. odlučio da ispita navode Karle del Ponte, a specijalni izvestilac Dik Marti je 16. decembra 2010. Savetu Evrope podneo izveštaj u kojem je Tači označen kao šef mafijaške grupe odgovorne za trgovinu oružjem, drogom i ljudskim organima.

Marti je naveo da su lideri „Dreničke grupe” najviše odgovorni za vođenje objekata za zatočenike na teritoriji Albanije kao i za određivanje njihove sudbine, među kojima su mnogi oteti civili s Kosova. Istragu je paralelno vodilo i srpsko tužilaštvo za ratne zločine koje je otišlo korak dalje od Martijevog izveštaja i prikupilo dokaze da je zločine nad Srbima naredio Tači, a jedan od glavnih dokaza je video snimak iz logora u Likovcu na kome se, pored pripadnika njegove „Dreničke grupe”, vide i četvorica kidnapovanih Srba s Kosova.